Песник трагичне судбине

Градишка – Књига „Немир снова и успомена” Весељка Весе Радумила, песника трагичне судбине, логораша у Другом светском рату, рођеног у поткозарском селу Машићи 1931. године, поратног учитеља и психолога, објављена је четири и по деценије након његове смрти. Издавач је „Културни центар” Градишка. То је песничка оставштина пронађена у Футогу и Беочину, где је Радумило живео последњих десет година. Прву књигу „Лирика” објавио је у Бањалуци 1955. године (Глас), а другу „Отворена врата” (Веселин Маслеша) 1965. године у Сарајеву. Градишка „Просвета” је 2003. године, постхумно, објавила књигу „Далеко од љубави и греха”, коју је приредио Милутин Вујић.

– Радумилова лирика сете, помешана с језом, стравом, безданом, тужбалицом и тугом, како је то у „Књижевним новинама” у Београду, поводом књиге „Отворена врата”, написао Боривоје Марковић, заступљена је у зборницима и песничким збиркама Козаре.

Као зачетника новог, модерног песничког стила Радумила је препознао Мак Диздар, познати песник који је о њему писао као представнику новог, модерног песничког круга у Босни и Херцеговини.

– Сањао је рат и логоре. После разбуђивања, узимао је папир и оловку, и на кревету, скрштених ногу, сморен од дубоког и тешког сна у којег се преточила јава, писао поезију. Биле су то тужне и потресне, аутентичне и суптилне, аутобиографске и дубоко проживљене песме – говорио је Јово Обрадовић, Радумилов вршњак из исте клупе у Учитељској школи у Бањалуци.

– Бунцање, скривање испод покривача, плакање и чупање своје косе уз гласне крике, трајали су све док се, у интернату Учитељске школе у граду на Врбасу, из дубоког сна, као смртног ропца, не пробуди ђак Весељко Радумило из Машића, лијевчанског села, страдалничког у Другом светском рату, чија је и он жртва – објашњавао је Обрадовић околности у којима су настајале његове песме.

Радумилова литерарна оставштина коју је Цвјетко Буловић, књижевник и хроничар Козаре, годинама чувао, а пред смрт уступио Народној библиотеци „Јован Дучић” у Градишци, изгорела је у трагичном пожару. Све до сада веровало се да је тиме заувек изгубљен песнички траг Весељка Радумила. Међутим, ангажовањем породице и пријатеља, пронађена је обимна песничка оставштина, чији избор је објављен у књизи „Немир снова и успомена”, која је недавно представљена у песниковом родном крају.

– То је лирски повратак у завичај заборављеног песника, који је оставио дубок траг у поезији, чији су стихови у дослуху са поезијом Васка Попе, Момчила Настасијевића, Миодрага Павловића, Ивана Горана Ковачића, Милоша Црњанског и Бранка Миљковића – речено је на промоцији књиге која је побудила велико интересовање.

– Поезија, херметичног и елиптичног стиха, одјек је душе Весељка Радумила која није имала времена да упозна детињство, да ужива у његовим плаветнилима и радостима, песника чији је живот обојен немирима, слутњама, драматичним сећањима на прошлост, на рањено детињство – написао је у предговору књиге професор Дарио Гвозден.

Мр Сања Суботић Цумбо, један од приређивача књиге „Немир снова и успомена”, наводи да је Радумило писао поезију која је славила живот, исцртавала ожиљке и незацељене ране.

– Весељко је страх, патњу, очај, бол али и наду преточио у речи, у стихове, песме, у поеме и књиге као јединствено сведочанство о времену рата и своме детињству омеђеном логорском жицом – закључила је Сања Суботић Цумбо. Карактеристична су и запажања непознатог аутора, који је у предговору давно приређене, а необјављене књиге Весељка Радумила, јер га је смрт у томе претекла, написао да кроз његову поезију провејавају фолклор судбине,  болна историја, мучна и тегобна, а славна. У истој анализи овог песничког опуса, такође се наводи:

– У његовој поезији видимо и пад и победу, и љубав и смрт. Видимо како се безброј пута лети из понора ка сунцу и опет пада у понор. Овај песник нам говори као ратник који је најзад остао жив, али нема мира од успомена.

Бранко Петричевић, књижевник из Беочина, на опроштају од песника Весељка Радумила, 12. октобра 1981. године, казао је:

– Умро је песник, хуманиста и велики човек, до последњег момента несхваћен у малој средини, у коју га је донео вихор живота. Умро је песник, логораш Јастребарског, који је своје детињство положио у темељ домовине и слободе да би га друга деца имала.