Mihalkov i Kusturica slični su kao braća

Svako ko ima strpljenja da odgleda odjavne špice filmova, koje su pravi mali rudnici informacija, često se sreo s imenom Svetolika Miće Zajca. I večeras će biti tako na svetskoj premijeri filma „Sunčanica” Nikite Mihalkova u „Sava centru” (18.30 č), čiju montažu potpisuje Zajc, a gde igra mladi Miloš Biković.

Radnja filma dešava se na Krimu odakle se posle građanskog rata evakuiše poražena armija belih Rusa. Film je u štampi okarakterisan kao proputinovski, a Zajc, koji je učestvovao i u fazi izrade scenarija, ne slaže se, i kaže da je film pre svega proruski.

– Film nije pozvan na Venecijanski festival, jer se već tada zakuvala priča oko Ukrajine, a Mihalkov je dvostruki venecijanski laureat i trebalo bi da ima pravo bar na projekciju van takmičarskog programa. Scenario je nastao po Bunjinovoj priči „Sunčanica”, radnja se dešava 1907, i po Bunjinovim dnevnicima „Prokleti dani”, gde je radnja iz 1920. Sugerisao sam da ta dva perioda ne budu hronološki data u filmu – kaže za naš list Svetolik Zajc.

Snimljeni materijal ovog filma Zajc je počeo da gleda 1. aprila, a završio 24. aprila. Bilo je oko 150 sati materijala koji je gledao po osam sati dnevno, što u svetu radi više montažera i njihovih asistenata.

– Nikita je jasan u svojim željama. Kad dođete kod nekog reditelja, bez obzira na reputaciju, uvek se ispočetka dokazujete – priča Zajc u studiju Emira Kusturice, gde razgovaramo, i gde upravo radi montažu novog filma „Na mlečnom putu”.

Do Mihalkova je došao tako što je montažer Enco Monikoni preminuo, i Zajca su pozvali za filmove „Egzodus i Citadela: Varljivo sunce 2”. Od septembra 2008. do oktobra 2010. proveo je u ruskom selu, 120 kilometara od Nižnjeg Novgoroda, i najbolja zabava tamo mu je, kaže, bila montaža, to jest rad. Nikita nije želeo da govori sa njim engleski, pa je Zajc progovorio ruski.

– Mihalkov i Kusturica su kao braća. Slični su po posvećenosti i po tome kako vode računa o svakom detalju. Emir jednom kamerom snima kadar po kadar. Nikita snima sa više kamera, od tri do pet. To nije televizijski način snimanja, kad u studiju imate više kamera, nego jedna kamera snima par koji sedi u sobi, druga snima kroz prozor šta se dešava na ulici, treća beleži šta radi treća osoba u drugoj sobi, itd. Tako se postiže atmosfera scene, i možete da idete različitim putevima montaže. Ako ne razumete dramaturgiju, odvešćete film u sasvim drugom pravcu – kaže naš sagovornik koji je i praški đak.

U Prag je otišao zato što nije primljen na naš Fakultet dramskih umetnosti. Diplomirao je na poznatoj praškoj akademiji (FAMU) na Katedri za montažu i dizajn zvuka. Od montažera iz Jugoslavije, u Pragu su bili Andrija Zafranović, kasnije Igor Spasov, Goran Balov...

– Bojan Bazeli, snimatelj koji u Holivudu radi filmove A produkcije, dva puta je konkurisao u Beogradu, u Zagrebu, i na kraju je primljen u Pragu. Roditelji su se plašili da ne odem u vojsku, i otac je predložio da probam u Čehoslovačkoj, jer je tamo prijemni u februaru, pa nisam čekao septembar. Diplomirao sam u klasi Josefa Valušijaka, a predavao mi je i Alojz Fišarek, montažer koji je radio sa Verom Hitilovom, i montirao film „Kolja” koji je dobio Oskara. U knjizi o evropskim montažerima „Fini rezovi” i oni su pomenuti – kaže Zajc koji je kasnije predavao montažu i dizajn zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti.

Do danas Zajc je montirao „Montevideo, vidimo se”, „Jagodu u supermarketu”, „Priče super osmice”, „Život je čudo”, „Zavet”, „Maradonu”, film „Crna mačka, beli mačor”. Dizajnirao je zvuk za „Balkan ekspres”, „Rat uživo”, „Nož”, „Bila jednom jedna zemlja”, „Lepa sela lepo gore”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Tri karte za Holivud”, „Crnog bombardera”, „Nebesku udicu”, „Vizantijsko plavo”, „Munje”, „Tesnu koža 4”, „Boj na Kosovu”, „Poslednji krug u Monci”, „Braću po materi”, „Čavku”...

Kao asistent Dragoslava Cenerića, skupljao je muziku za film „Dom za vešanje”, i to po selima u Makedoniji. U ciganskom naselju Šutka tražio je pevača, ali nijedan glas nije odgovarao. U drugom naselju našli su Romkinju, ona je otpevala pesmu Ederlezi, koju je obradio Bregović. Francuski producenti su na pola filma skinuli slušalice (za prevod teksta), jer im je sve bilo jasno. Bili su oduševljeni kako je film ozvučen.

Za „Podzemlje” Zajc je snimao zvukove u radionicama, buku koju pravi kovački meh, brusilice, i postavljao ih kao zvučnu sliku. Pesmu „Stani, stani Ibar vodo”, snimali su na mono i na stereo mikrofonu, pa su spajali te verzije i pravili saundtrek filma u sali za miks u Parizu.

– Montažer može da poboljša film ako materijal ne pruža mnogo i to se primeti kad se gleda film. Petar Marković je majstor za to, a vrsni spasioci bili su Marko Glušac i Vuksan Lukovac. Kusturica smatra da ima montažera koji otimaju film, jer ne prate ideju reditelja i oni su obično neostvareni režiseri. Moj princip je da kažem dva puta svoje mišljenje, a najbolji reditelji su oni koji od toga uzmu onoliko koliko im treba – smatra Zajc koji i u genima nosi umetničku žicu.

Naime, neobično prezime našeg sagovornika je lužičkosrpsko. Njegovi preci došli su ovde u 19. veku iz okoline Drezdena. Deda po ocu Svetolik Zajc, čije ime on nosi, osnivač je Šabačkog zanatlijskog diletantskog pozorišta „Janko Veselinović”. Imao je molersku radionicu, a sa Ljubinkom Bobić režirao je „Porodicu Blo”. Zajc nam pokazuje fotografiju svog dede, i kaže da čuva autograme glumaca koje je dobio njegov predak.

I tako, tradicija se nastavlja...

----------------------------------

Koraci Saše Petrovića

– Snimali smo zvuk za film „Seobe” i scenu gde Dafina želi da se preuda za brata Vuka Isakoviča, Aranđela. Sveštenik na tu molbu ništa ne odgovara, samo ustaje sa stolice i odlazi. Hoda po tepihu i zato se ti koraci ne čuju. Saša Petrović je rekao da oni čuju te korake u svojim glavama kao najjače moguće udarce, jer odlazi njihova nada da će moći da budu zajedno, i onda je sam napravio da se ti koraci u filmu i čuju...