Prvi izveštaji dr Rajsa iz Srbije

Dok­tor Ru­dolf Ar­či­bald Rajs, Švaj­ca­rac ko­ji i po­sle 100 go­di­na va­ži za naj­ve­ćeg pri­ja­te­lja Sr­ba, na da­na­šnji dan je pre jed­nog ve­ka kre­nuo je po drugi putiz Be­o­gra­da put Va­lje­va. Na­ša vla­da po­zva­la je ovog po­zna­tog kri­mi­no­lo­ga da sve­do­či o to­me šta se de­ša­va u Ve­li­kom ra­tu i o zlo­či­ni­ma austro­u­gar­skih voj­ni­ka. On je već su­tra­dan po­slao svoj pr­vi zvanični iz­ve­štaj. Iako je ranije pisao za „Gazetu” iz Lozane.

Po­vo­dom to­ga do­ga­đa­ja, Mu­zej žr­ta­va ge­no­ci­da pri­pre­mio je te­mat­sku iz­lo­žbu ko­ja se da­nas u 12 sa­ti otva­ra na pla­tou is­pred Pa­vi­ljo­na „Cvi­je­ta Zu­zo­rić” na Ka­le­meg­da­nu, a tra­ja­će do 20. ok­to­bra.

Vešanje Srba za vreme austrougarske okupacije

Pod­se­ti­mo da je švaj­car­ski kri­mi­no­log, skrom­ni i od­va­žni čo­vek, sa srp­skom voj­skom pre­šao i Al­ba­ni­ju i umar­ši­rao u oslo­bo­đe­ni Be­o­grad 1818. Dr Rajs je za­vo­leo na­šeg obič­nog čo­ve­ka, se­lja­ka, ono­li­ko ko­li­ko je po­sle ra­ta pre­zreo ta­ko­zva­nu po­li­tič­ku eli­tu Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Ostao je da ži­vi u Be­o­gra­du ume­sto u sre­đe­noj i bo­ga­toj Lo­za­ni i umro na­pra­sno u Top­či­de­ru, po­ni­žen i od­ba­čen jer ni­je pod­neo da rat­ni pro­fi­te­ri, šver­ce­ri, ši­ćar­dži­je pred­vo­de na­rod za ko­ji je sma­trao da po­se­du­je iz­u­zet­ne vr­li­ne.

Svo­jim pi­sa­njem, iz­ve­šta­ji­ma iz Sr­bi­je kva­rio je pro­pa­gand­nu sli­ku Ne­ma­ca i Austro­u­ga­ra o na­ma kao di­vljač­kom na­ro­du. Svo­jim ugle­dom do­pri­neo je i to­me da Sr­bi­ja ima znat­no bo­lje me­sto u isto­ri­ji i da je zbog pod­vi­ga u Pr­vom svet­skom ra­tu i da­nas po­štu­ju. Slič­no­sti sa da­na­šnji­com su ogrom­ne. Mo­žda i za­to ugled ovog čo­ve­ka ne opa­da već či­tav vek.

Go­ran Volf

-----------------------------------------------------

O upo­tre­bi ne­do­zvo­lje­ne mu­ni­ci­je

Va­lje­vo, 30. sep­tem­bra 1914.

„...Sa si­gur­no­šću mo­gu da vam po­tvr­dim da Austri­jan­ci ko­ri­ste jed­nu vr­stu ko­ja je mno­go stra­šni­ja od dum­dum me­ta­ka: to su eks­plo­ziv­ni me­ci. Znam da je ova mo­ja tvrd­nja vr­lo ozbilj­na, ali ako sam si­gu­ran u ono što tvr­dim, to zna­či da lič­no imam te met­ke i da sam vi­deo po­vre­de ko­je oni na­no­se... Ako se nji­ma po­go­de ru­ke ili no­ge, am­pu­ta­ci­ja je ne­iz­be­žna, a uko­li­ko me­tak po­go­di gla­vu ili trup, na­stu­pa smrt... Ne­ću opi­si­va­ti ka­ko ra­ne iz­gle­da­ju, sa­mo ću re­ći da su za­stra­šu­ju­će... Ima­ju­ći u vi­du ove či­nje­ni­ce, pi­ta­mo se če­mu je slu­žio na­pre­dak ci­vi­li­za­ci­je, ako je mo­gu­će da se u XX ve­ku ko­ri­sti ova­kva rat­na mu­ni­ci­ja.“

Uput­stva austrij­skim tru­pa­ma

Va­lje­vo, 14. ok­to­bra 1914.

„Austro­u­gar­ska je pro­tiv ma­le Sr­bi­je vo­di­la pra­vi is­tre­blji­vač­ki rat. Do­kaz za to je sve što sam ov­de vi­deo: na­re­đe­nja za ubi­stva ci­vi­la, za pa­lje­nje se­la, eks­plo­ziv­na zr­na, bom­bar­do­va­nje otvo­re­nih gra­do­va kao što su Be­o­grad i Ša­bac, ga­đa­nje ci­vil­nog sta­nov­ni­štva šrap­ne­li­ma itd. Do­ka­ze o sve­mu ovo­me pri­ku­pio sam u to­ku spro­vo­đe­nja an­ke­te na sa­mom te­re­nu, pri­li­kom sa­slu­ša­nja austrij­skih rat­nih za­ro­blje­ni­ka, kao i na osno­vu ma­te­ri­jal­nih do­ka­za i do­ku­me­na­ta ko­je sam kod njih pro­na­šao.”
Do­slov­ce pre­vo­dim (do­ku­ment je na ne­mač­kom je­zi­ku) naj­za­ni­mlji­vi­je odelj­ke. Knji­ži­ca ima se­dam stra­na štam­pa­nog tek­sta, sa na­slo­vom: „K. i K. 9 Korp­kom­man­do. In­struk­ci­je u ve­zi sa po­stu­pa­njem pre­ma sta­nov­ni­štvu u Sr­bi­ji”. In­struk­ci­je po­či­nju ova­ko:
„Rat nas vo­di u ze­mlju na­sta­nje­nu lju­di­ma ko­ji su za­do­je­ni fa­na­tič­nom mr­žnjom pre­ma na­ma, u ze­mlju u ko­joj se ubi­stvo sma­tra do­zvo­lje­nim čak i u vi­šim dru­štve­nim slo­je­vi­ma, kao što nam je po­ka­za­la tra­ge­di­ja u Sa­ra­je­vu, i u ko­joj se ono sma­tra ju­na­štvom.
Pre­ma ova­kvom sta­nov­ni­štvu pot­pu­no je iz­li­šno po­ka­za­ti bi­lo ka­kvu ple­me­ni­tost sr­ca i hu­ma­nost: to je čak i štet­no, jer bi ova­kvi ob­zi­ri, ko­je je mo­gu­će po­ne­kad ima­ti to­kom ra­ta, ov­de do­ve­li u opa­snost na­še sop­stve­ne tru­pe.
Sto­ga iz­da­jem na­re­đe­nje da se pre­ma svi­ma po­stu­pa na naj­stro­ži i naj­gru­blji na­čin i sa mak­si­mal­nim opre­zom, do­kle god tra­ju voj­ne ope­ra­ci­je.
Kao pr­vo, ne do­zvo­lja­vam da se za­ro­blja­va­ju ne­u­ni­for­mi­sa­na li­ca ko­ja no­se oruž­je, bi­lo da su u gru­pi ili po­je­di­nač­no. Oni mo­ra­ju bi­ti po sva­ku ce­nu li­kvi­di­ra­ni.
Ko god u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma po­ka­že sa­mi­lost, bi­će naj­stro­že ka­žnjen.
Pri­li­kom pro­la­ska kroz se­lo: ako je po­treb­no da voj­ska sa­mo pro­đe ili da br­zo de­lu­je, tre­ba br­zo iz­vr­ši­ti upad u se­lo, sa ba­jo­ne­ti­ma na pu­ška­ma, ko­je mo­ra­ju bi­ti sprem­ne za palj­bu. U sva­kom slu­ča­ju, voj­ni­ci tre­ba od­mah da uzmu ne­ko­li­ko ta­la­ca da bi se za­šti­ti­li (sve­šte­ni­ke, uči­te­lje, vi­đe­ne imuć­ne lju­de itd.). Ka­da na­sta­ve put kroz se­lo, voj­ni­ci tre­ba da ih vo­de sa so­bom, ako je mo­gu­će u ko­lo­ni, jed­nog po jed­nog, a ako u se­lu na voj­sku bu­de is­pa­ljen ma­kar je­dan me­tak, tre­ba ih bez­u­slov­no li­kvi­di­ra­ti.

Austri­jan­ci u Sr­bi­ji

Va­lje­vo, 5. no­vem­bra 1914.

„U se­li­ma i va­ro­ši­ca­ma kroz ko­je sam pro­šao, Austri­jan­ci su po­bi­li 1.148 ci­vi­la. Nji­ho­va te­la su pro­na­đe­na i iden­ti­fi­ko­va­na. S dru­ge stra­ne, ne­sta­lo je 2.280 ci­vi­la. Po­zna­va­ju­ći ’na­čin ra­da’ oku­pa­to­ra, mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je naj­ma­nje po­lo­vi­na ne­sta­lih ubi­je­na, či­me bi se broj ubi­je­nih po­peo na 2.400.
Ali ako zna­mo da je je­dan deo Ša­bač­kog okru­ga i da­lje u ru­ka­ma Austri­ja­na­ca, ne­mo­gu­će je utvr­di­ti ta­čan broj mr­tvih. Ako ovo­me do­da­te još i to da ni­sam na­bro­jao sve pre­o­sta­le op­šti­ne u ko­ji­ma je ta­ko­đe bi­lo na­si­lja, za­jed­no će­mo do­ći do za­ključ­ka da je mo­ja ci­fra od 3.000 do 4.000 ubi­je­nih ci­vi­la pot­pu­no osno­va­na.
Uz­rast žr­ta­va va­ri­ra iz­me­đu dva me­se­ca i 92 go­di­ne sta­ro­sti. Ve­ći­na ih je bi­la sta­ra iz­me­đu 4 i 65 go­di­na, a naj­ve­ći broj pred­sta­vlja­ju de­ča­ci od 10 do 18 go­di­na. Ni de­ca mla­đeg uz­ra­sta ni­su bi­la po­šte­đe­na. U grob­ni­ca­ma sam pro­na­šao te­la de­ce ko­ja ni­su ima­la vi­še od 2–3 go­di­ne. Me­đu 1.148 ma­sa­kri­ra­nih, broj že­na je re­la­tiv­no vi­sok. Na­i­me, utvr­di­li smo iden­ti­tet 250 mr­tvih žen­skih te­la.
Mar­ta Stoj­ko­vić, udo­vi­ca, 40 go­di­na, iz Li­po­li­sta, pam­ti po­se­tu austrij­skih voj­ni­ka ko­ji su ukra­li sve što je mo­glo da se je­de. Ali oni su že­le­li još, a Mar­ta vi­še ni­šta ni­je ima­la. Da bi se spa­si­la od voj­ni­ka ko­ji su po­če­li da joj pre­te, hte­la je da po­beg­ne sa svo­jom de­com kod su­se­da. Me­đu­tim, voj­ni­ci su pri­pu­ca­li, ubi­li nje­nog si­na Ve­se­li­na od 12 go­di­na, a nju te­ško ra­ni­li se­ki­rom u kuk i le­vo sto­pa­lo. Ve­se­li­no­vo te­lo je obe­še­no na vra­ti­ma dvo­ri­šta.
Va­tra je ta­ko­đe ko­ri­šće­na za mu­če­nje žr­ta­va štra­fek­spe­di­ci­je (ka­zne­ne eks­pe­di­ci­je).
Me­to­de ’ka­žnja­va­nja’ bi­le su i pa­lje­nje ku­ća i am­ba­ra. Pro­ce­nju­jem da broj za­pa­lje­nih ku­ća, ga­zdin­sta­va itd. u kra­je­vi­ma ko­je sam ob­i­šao iz­no­si naj­ma­nje 8.000.

Iz­vo­di iz no­vin­skih čla­na­ka pro­fe­so­ra Raj­sa ob­ja­vlje­nih u „Lo­zan­skoj ga­ze­ti” (Ga­zet­te de La­u­san­ne) o zlo­či­ni­ma austro­u­gar­ske voj­ske po­či­nje­nim u Sr­bi­ji 1914. go­di­ne i iz knji­ge dr Ar­či­bal­da Raj­sa Rat­ni iz­ve­šta­ji iz Sr­bi­je i sa So­lun­skog fron­ta, neo­bja­vlje­ni tek­sto­vi na srp­skom je­zi­ku, Be­o­grad 2014, str. 18–19.