Sanacija „smrdljivih zgrada” neizvesna

Početak sanacije „smrdljivih zgrada” ipak nije tako izvestan kao što se činilo prošle nedelje. Stanari dva zdanja u novobeogradskoj Ulici Mileve Marić-Ajnštajn, iz čijih zidova isprava fenol, ponovo su „naleteli na zid” i u Građevinskoj direkciji Srbije, koja je podigla zgrade. Tek što su jedva nagovorili direkciju da im obeća kako će prečistiti i površine iza keramičkih pločica i fasade, na potpis su dobili ugovor koji je, kako kažu, izmenjen u odnosu na dogovor.

Posredi je ugovor o privremenom preseljenju, na osnovu kojeg bi direkcija najzad preuzela na sebe podmirivanje troškova koje stanari imaju zato što su u toku leta prešli u iznajmljene stanove, bežeći od zagađenja zbog kojeg su im lekari našli fenol u urinu. Umesto papira sa uslovima oko kojih su se sporazumeli, direkcija im je uručila ugovor u kojem nema garancija da će sanirati i fasade. Ni program monitoringa, kojim bi nakon prečišćavanja zidova bilo provereno da li su stanovi bezbedni, nije preciziran. Čak je i projekat sanacije na neki način povučen, odnosno preimenovan u – plan, pravno neobavezujuću kategoriju, koja u zakonu ne postoji.

– Na naše insistiranje da ispune obećanje koje nam je dao direktor direkcije Nebojša Šurlan, i fasade su ubacili u ugovor, ali je formulacija nejasna. Piše da će „prodavac preduzeti sve neophodne mere i aktivnosti za pronalaženje adekvatnog načina za tretiranje fasada, a u okviru garantnog perioda”. Garantni period za jednu od naših zgrada ističe za godinu dana, a za drugu u januaru 2016. I advokat nam je preporučio da tu odredbu ne prihvatimo jer je previše neodređena. Šta ako pred kraj roka saopšte da su svesrdno tražili adekvatan način, ali ga nisu našli? Ako tako postupe, a mi pre toga potpišemo ovakav ugovor, oslobodili bismo ih odgovornosti za to što su nam prodali stanove sa zatrovanim zidovima i vazduhom – kaže Ivan Radović, predsednik skupštine stanara zgrade na brojevima 80-82 u Ulici Mileve Marić-Ajnštajn.

Kada su predstavnici stanara pitali direkciju zbog čega je generalnom projektu sanacije naziv promenjen u plan, odgovor je bio iskren: „Nema institucije koja bi stavila potpis na projekat i time garantovala za njegovu ispravnost”.

– Rekli su da je ovo jedinstven slučaj u svetu, koji će se rešavati eksperimentalnom metodom, i da ne znaju kome bi se mogli obratiti da verifikuje projekat. Zato su ga preimenovali, pošto zakon ne poznaje kategoriju plana za građevinske ili ekološke zahvate. Kako u očima zakona ne postoji, plan niko ne bi ni morao da odobri. U direkciji su nam napomenuli, doduše, da bi plan predali Ministarstvu građevinarstva da dobiju saglasnost, ali samo neformalnu, ne i potpis – navodi Radović.

Zbog tog uzmicanja od odgovornosti još je upadljivije to što program testova kojima će biti provereno da li je sanacija uspela nije preciziran. Istina, stanari još nisu dobili plan sanacije, koji je sastavni deo ugovora, ali to i nije dokument u kojem bi bilo prirodno razrađivati detalje ekoloških i medicinskih pretraga vazduha i tela žitelja smrdljivih zgrada.

– U ugovoru je navedeno: „Ukoliko kupac odbije da izvrši prijem stana po otklanjanju neprijatnih mirisa i zagađujućih isparenja u skladu sa planom, i po otklanjanju opravdanih nedostataka konstatovanih zapisnikom i pored okolnosti da je stan podoban za upotrebu, svi rizici u vezi sa stanom prelaze na kupca i prodavac ne snosi nikakvu dalju odgovornost”. Za sada ne vidim kako nameravaju da mi dokažu da je stan podoban za upotrebu. Znači li onda ta odredba da ću ja, ako me ne uvere da je stan bezbedan i odbijem da se vratim u njega, preuzeti svu krivicu i štetu na sebe – pita se Biljana Đukanović, predsednica skupštine stanara druge „smrdljive zgrade”, na brojevima 100-102.

Stanari obe zgrade dogovorili su se da direkciji upute dopis u kome konstatuju da je takva verzija ugovora neprihvatljiva jer ne garantuje njihova osnovna prava i ne pruža pravnu sigurnost.