Jedan od najpopularnijih domaćih filmova svih vremena, snimljen krajem osamdesetih, zvao se "Kako je propao rokenrol". Tako nam je proteklih petnaestak godina i izgledala domaća muzička scena. No, od prošle godine imamo ostvarenje "Rokenrol uzvraća udarac", čiji naslov sjajno odslikava trenutnu muzičku situaciju u Srbiji. Rokenrol se vratio na velika vrata, bar kada je publika u pitanju. Ako danas mnogi satima stoje u redu samo da bi došli da karte za jedan rok koncert, ako se na livadu u Inđiji "sjati" 100.000 ljudi, ako na "Egzit" svake godine dođe oko 150.000 posetilaca i desetine hiljada ljudi ceo život čekaju da vide "Rolingstonse" kod nas uživo, onda je jasno da Srbiju "drma" rok groznica.

Mnogi u ovoj zemlji ne slušaju muziku "Rolingstonsa", ali znaju ko su Mik Džeger i Kit Ričards. "Egzit" je poslednjih godina često bio osporavan, ali i proglašavan jednim od najboljih muzičkih festivala u Evropi. Ako svemu dodamo i da za grupu "Red hot čili pepers" pre koncerta u Inđiji mnogi ovde nisu ni čuli, ali je posle njihovog nastupa javnost bila upoznata sa najsitnijim detaljima u vezi sa organizacijom i kvalitetom zvuka, jasno je da poklonika rokenrola ovde, ipak, ima.  

Za neke je neobjašnjivo da koncerte posećuju desetine hiljada ljudi kao i to da u našu zemlji zbog nekih "čupavaca" dolaze kolone stranaca iz cele Evrope.

I kada počnemo da razmišljamo o tome kako su to odjednom neki zavoleli rokenrol, zaboravljamo da je bivša Jugoslavija imala jednu od najboljih scena u Evropi. Da su mnogi rođeni sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka rasli uz muziku najznačajnijih svetskih bendova, i da su na ove prostore pre tragičnih događaja devedesetih dolazili veliki rok umetnici.

I danas se pamte nezaboravni koncerti grupe "Dip parpl", pevali su nam i Bob Dilan, Tina Tarner, Elton Džon, Igi Pop, a na vrhuncu popularnosti u Beogradu su svirali "Dajer strejts" i "Toking heds". Tada se put Zagreba išlo da bi se gledali "Rolingstonsi" i Dejvid Bouvi, a legendarni hevi-metal bend "Ajron mejden" jedan od prvih međunarodnih nastupa imao je upravo u našem glavnom gradu.

Onda je došao rat i raspad zemlje. Koncerti stranih izvođača bili su misaona imenica, a ako se i nešto dešavalo, to se svodilo na entuzijazam ili inicijativu pojedinaca. Beograd bez odgovarajućih koncertnih prostora, izdavačke kuće potpuno dezorijentisane, svi su se uvukli u "mišju rupu"… Mladi muzičari opterećeni "zlatnim" osamdesetim bili su potpuno bez podrške i perspektive. Publika takođe. Kada su 1995. godine u Beograd došli "Prodidži", skoro prepuna hala Pionir bila je dovoljan dokaz da je srpska mladež željna nečeg drugog, a ne turbo-folka. Slično je bilo i na koncertu Džejmsa Brauna na Beogradskom sajmu dve godine ranije. Retki, sa malo dubljim džepom, mogli su sebi da priušte odlazak u Budimpeštu ili Beč da bi videli i čuli neku svetsku zvezdu.

Ljubitelji rokenrola u Srbiji tada da su pokazali da su "žilavi".

Sa novim milenijumom, okrenut je nov list. Već na tzv. nultom "Egzitu" videlo se koliko nam je potrebno nešto novo. Koncerti su, za "zaostalu" publiku, počeli da se ređaju kao na pokretnoj traci.

Upravo je "Egzit" možda i najzaslužniji što se publika ponovo podsetila šta su to dobri koncerti. Ako su tokom proteklih osam godina na Petrovaradinskoj tvrđavi svirali, između ostalih, "Moloko", Igi Pop, "Sajpres hil", "Košin", Triki, "Mesiv atek", "Vajt strajps", "Garbidž", Ijan Braun, "Franc Ferdinand", "Kardigans", "Kalt", "Pet šop bojs", Morisi, Bili Ajdol... pred desetinama hiljada mladih ljudi, onda je to dovoljan pokazatelj značaja ovog festivala i zainteresovanosti ljudi za savremene muzičke trendove.  

Gledali smo i slušali i "Blondi", "Metaliku", "Džamirokvaja", "Dip parpl", "Djuran Djuran", "Simpl majnds", Lua Rida, "Simpli red"… Kao po pravilu, svi oni su odlazili zaprepašćeni činjenicom da srpska publika dobro poznaje njihovu muziku i govorili da će sigurno ponovo doći.

Možda imidž koji imamo u svetu nije najbolji, ali je činjenica da su uz uspehe sportista sliku o Srbiji najviše popravili veliki rok događaji. Gotovo na svaki koncert koji se dogodi dođe nekoliko hiljada stranaca. Osim pozitivnog imidža, rok spektakli u našoj zemlji više nisu pitanje entuzijazma, već posao koji donosi finansijsku dobit i državi.

Nismo više na margini kulturnih dešavanja u Evropi. Sanjali smo da, poput mnogih u Londonu, Njujorku, Parizu, ne možemo da se odlučimo na koji ćemo koncert pre da odemo. Konačno smo doživeli da možemo da biramo između "Stonsa", sa jedne, i "Egzita", sa druge strane.