Један од најпопуларнијих домаћих филмова свих времена, снимљен крајем осамдесетих, звао се "Како је пропао рокенрол". Тако нам је протеклих петнаестак година и изгледала домаћа музичка сцена. Но, од прошле године имамо остварење "Рокенрол узвраћа ударац", чији наслов сјајно одсликава тренутну музичку ситуацију у Србији. Рокенрол се вратио на велика врата, бар када је публика у питању. Ако данас многи сатима стоје у реду само да би дошли да карте за један рок концерт, ако се на ливаду у Инђији "сјати" 100.000 људи, ако на "Егзит" сваке године дође око 150.000 посетилаца и десетине хиљада људи цео живот чекају да виде "Ролингстонсе" код нас уживо, онда је јасно да Србију "дрма" рок грозница.

Многи у овој земљи не слушају музику "Ролингстонса", али знају ко су Мик Џегер и Кит Ричардс. "Егзит" је последњих година често био оспораван, али и проглашаван једним од најбољих музичких фестивала у Европи. Ако свему додамо и да за групу "Ред хот чили пеперс" пре концерта у Инђији многи овде нису ни чули, али је после њиховог наступа јавност била упозната са најситнијим детаљима у вези са организацијом и квалитетом звука, јасно је да поклоника рокенрола овде, ипак, има.  

За неке је необјашњиво да концерте посећују десетине хиљада људи као и то да у нашу земљи због неких "чупаваца" долазе колоне странаца из целе Европе.

И када почнемо да размишљамо о томе како су то одједном неки заволели рокенрол, заборављамо да је бивша Југославија имала једну од најбољих сцена у Европи. Да су многи рођени седамдесетих и осамдесетих година прошлог века расли уз музику најзначајнијих светских бендова, и да су на ове просторе пре трагичних догађаја деведесетих долазили велики рок уметници.

И данас се памте незаборавни концерти групе "Дип парпл", певали су нам и Боб Дилан, Тина Тарнер, Елтон Џон, Иги Поп, а на врхунцу популарности у Београду су свирали "Дајер стрејтс" и "Токинг хедс". Тада се пут Загреба ишло да би се гледали "Ролингстонси" и Дејвид Боуви, а легендарни хеви-метал бенд "Ајрон мејден" један од првих међународних наступа имао је управо у нашем главном граду.

Онда је дошао рат и распад земље. Концерти страних извођача били су мисаона именица, а ако се и нешто дешавало, то се сводило на ентузијазам или иницијативу појединаца. Београд без одговарајућих концертних простора, издавачке куће потпуно дезоријентисане, сви су се увукли у "мишју рупу"… Млади музичари оптерећени "златним" осамдесетим били су потпуно без подршке и перспективе. Публика такође. Када су 1995. године у Београд дошли "Продиџи", скоро препуна хала Пионир била је довољан доказ да је српска младеж жељна нечег другог, а не турбо-фолка. Слично је било и на концерту Џејмса Брауна на Београдском сајму две године раније. Ретки, са мало дубљим џепом, могли су себи да приуште одлазак у Будимпешту или Беч да би видели и чули неку светску звезду.

Љубитељи рокенрола у Србији тада да су показали да су "жилави".

Са новим миленијумом, окренут је нов лист. Већ на тзв. нултом "Егзиту" видело се колико нам је потребно нешто ново. Концерти су, за "заосталу" публику, почели да се ређају као на покретној траци.

Управо је "Егзит" можда и најзаслужнији што се публика поново подсетила шта су то добри концерти. Ако су током протеклих осам година на Петроварадинској тврђави свирали, између осталих, "Молоко", Иги Поп, "Сајпрес хил", "Кошин", Трики, "Месив атек", "Вајт страјпс", "Гарбиџ", Ијан Браун, "Франц Фердинанд", "Кардиганс", "Калт", "Пет шоп бојс", Мориси, Били Ајдол... пред десетинама хиљада младих људи, онда је то довољан показатељ значаја овог фестивала и заинтересованости људи за савремене музичке трендове.  

Гледали смо и слушали и "Блонди", "Металику", "Џамирокваја", "Дип парпл", "Дјуран Дјуран", "Симпл мајндс", Луа Рида, "Симпли ред"… Као по правилу, сви они су одлазили запрепашћени чињеницом да српска публика добро познаје њихову музику и говорили да ће сигурно поново доћи.

Можда имиџ који имамо у свету није најбољи, али је чињеница да су уз успехе спортиста слику о Србији највише поправили велики рок догађаји. Готово на сваки концерт који се догоди дође неколико хиљада странаца. Осим позитивног имиџа, рок спектакли у нашој земљи више нису питање ентузијазма, већ посао који доноси финансијску добит и држави.

Нисмо више на маргини културних дешавања у Европи. Сањали смо да, попут многих у Лондону, Њујорку, Паризу, не можемо да се одлучимо на који ћемо концерт пре да одемо. Коначно смо доживели да можемо да бирамо између "Стонса", са једне, и "Егзита", са друге стране.