Pisac diverzant

INTERVJU
Niš - O Igoru Jarkeviču ruska kritika piše da je najmoderniji, najskandalozniji, najtalentovaniji, najništavniji, poslednji ruski pisac, svetlost u prozoru, bitanga i propalica, poslednji čamac za spasavanje, bačen sa tonućeg Titanika ruske proze.
Jarkevič je jedan od pisaca koji je u rusku književnost ušao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Bio je to period kada se osećala potreba za reformom sovjetske književnosti, kada je staru zgradu književnosti trebalo rušiti iz fundamenta. I pojavili su se pisci "diverzanti" koji su obavili taj zadatak. Oni - Peljevin, Sorokin i Jarkevič, danas se doživljavaju kao klasici. Svi su svrstani u začetnike postmoderne književnosti u Rusiji i svako od njih je donekle skandalmajstor.

Igor Jarkevič je objavio tri romana, veliki broj pripovedaka, napisao je scenario za film "Privatne hronike", prevođen je u Bugarskoj, Engleskoj, Nemačkoj, piše kolumne u najvećim ruskim časopisima, objavljuje u našim književnim časopisima "Gradina", "Polja" i drugim, Književna omladina Vršca objavila je njegovu zbirku "Ženske i neženske priče", a 2004. godine u izdanju beogradske "Narodne knjige" objavljen je njegov roman "Um, seks i književnost".

Ovih dana, Jarkevič je doputovao u Niš kao gost "Zografa" koji se priprema da objavi neku vrstu trilogije njegovih dela, među kojima i pomenuti roman "Um, seks i književnost".

- U Srbiju sam došao na poziv izdavača "Zografa". Planira se drugo izdanje knjige "Um, seks i književnost", kao i izdanje još jedne knjige. Ovo mi je prvi dolazak u Srbiju. Bio sam u Beogradu, Nišu i Zaječaru, kaže Jarkevič na početku razgovora za "Politiku", i na pitanje o prvim utiscima o ovim gradovima, kaže:

- Skoro da ne vidim razliku između srpskih i ruskih gradova, pogotovu onih koji se nalaze na zapadu Rusije, na granici sa Ukrajinom i Belorusijom. Podsećaju na Smolensk, kao i na gradove zapadne Ukrajine, Lavov, na primer. Ruku na srce, ne osećam da sam u inostranstvu.

Kao i na ruskom književnom tržištu, dosta je haosa u izdavaštvu. Čini mi se da Srbi, kao i Rusi, moraju da preuzmu jedan model, kao recimo u Americi, koji razdvaja masovnu književnost od intelektualne. Mora da postoji precizna granica.

Pišem o seksu i književnosti.

Ruska književnost se nikada nije bavila seksom, ili se njime bavila jako malo. To su ostrvca u ruskom književnom moru. To je i bio razlog da postanu kumovi onoga što sam ja uradio. Kada je reč o seksu u ruskoj književnosti, Brodski je izgovorio jednu izvanrednu rečenicu: "Kod nas ljubav kao čin nema glagol. Znači, nema radnju".

Naravno, to je neka vrsta strip književnosti, onakva kakva treba da izgleda književnost 21. veka. Ova knjiga je interesantna, jer se kao jedan od junaka pojavljuje sama književnost. Taj junak je u obračunu sa klasičnom ruskom književnošću, jer pokušava da je razbije i sruši određene stereotipe. Neprirodno je da ruski pisac sebe doživljava nakon Čehova i Dostojevskog na isti način i sa istom ozbiljnošću. To je nemoguće i jako je loše za rusku književnost. Treba krenuti nekim drugim putem.

Da. Um, seks i književnost su teme koje čovek može teško tokom života da savlada, tako da ću uvek imati o čemu da pišem. Napisao sam roman "Doživotna robija" u kojem je glavni junak seksualni manijak. To je prvi ruski roman o seksualnom manijaku.