Čovek koji je „ukinuo” „Komunist” u Čačku

Socijalista Rajko Baralić „troši” već treći poslanički mandat u srpskom parlamentu i za sve to vreme učestvovao je u gotovo svim skupštinskim debatama. Smatra da nema parlamenta ako poslanici međusobno ne komuniciraju, kako kaže, uljudno, čak i kad su im stavovi dijametralno suprotni, ali „ponekad se mora pribeći neprimerenim sredstvima”. On je tako nedavno postupio „prekinuvši” sednicu, pošto nije hteo da napusti govornicu: „To je bila krajnja odbrana, jer nas je vlada slagala, prekršila dogovor o koordinatorima za Kosmet, a vlada ne sme da pogazi reč”.

Rođen je u avgustu 1957. godine u Savincu kod Takova. Otac mu je bio ratar, a majka domaćica, ima starijeg brata, veterinara. Sa šest godina ostao je bez oca i ta smrt je, kaže, obeležila njegov život. Kaže da na selu nema gladnih, ali „uvek nedostaje novac”. Završne razrede osnovne škole i srednju školu završio je u Čačku, „pomogli su očeva braća i sestra, kod svakog sam bio pomalo, ali kod tetke najduže”. Bio je primljen u Vojnu vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru, ali „majka nije htela da potpiše saglasnost, pa sam se upisao u Turističku školu u Čačku”. Nije, kaže, ni želeo vojnu karijeru: „To je bio način da niko nema nikakvu finansijsku obavezu prema meni”.

Zarađivao je novac još kao srednjoškolac čisteći tek sazidane solitere, ali i skupljajući gljive s drugom decom. „Tako smo kupovali farmerke, ili ’šangajke’, tada popularne patike”, kaže. Prvi posao bilo mu je „konobarisanje u odmaralištu u Bečićima, za tri meseca zaradio sam novac potreban za prekvalifikaciju i osposobio se za rad na računarima”. Zaposlio se u Medicinskom centru u Čačku u računarskom odeljenju i to s 19 godina. Uz rad se dalje školovao i stekao zvanje diplomirani ekonomista, ali „to je dugo trajalo, teško je učiti uz rad”. Još u srednjoj školi postao je član Predsedništva Opštinske konferencije omladine, a 1984. predsednik čačanske omladine. Bio je i sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista, „u SK sam ušao sa 17 godina, iz partizanske sam porodice i to je bilo potpuno normalno, taj sistem je meni, seljačetu, omogućio školovanje, iako nisam imao nikakve beneficije, ni stipendije i zato mi je sada žao što neki koji su tada letovali na Brionima pljuju na socijalizam”.

Kaže da mu je politički uzor dr Dragiša Mišović, koji je „ubijen 1939. godine, čovek koji je govorio da se bori za to da ne idu peške oni koji prave najviše puteva, da ne budu gladni oni koji proizvode najviše žita i da ne spavaju u kolibama oni koji prave najlepše palate”.

Danas, kao poslanik, dobija mesečno nekoliko stotina pisama. „I na svako odgovaram, probam da pomognem gde mogu, nije to mnogo, i najlepše mi je kad uspem.”

Priča da je, kao sekretar OK SK, pisao „Brkiću, uredniku ’Komunista’, da ne šalje novine više u Čačak zato što to niko neće da čita i to je bilo tema Predsedništva CK SKS, ali spasao me je Milomir Minić”. Ukinuo je i organizaciju SK u „Čačanskom glasu”, jer je smatrao da „to ograničava novinare u poslu”. Onda je, kaže, došla Osma sednica, pa je „malo sklonjen”. No, vrlo se ponosi time što je u njegovo vreme, „OK SK u Čačku imao faks, kad ga ni CK nije imao. Imali smo i računarski centar, sve naše datoteke u Čačku su tada bile u elektronskoj formi, kompletna partijska dokumentacija je mikrofilmovana, a imali smo 11.653 člana, sve to čuvamo, pa i molbe onih koji su dva puta primani u SK i danas bi, da mogu to što su napisali, pojeli (smeh)”. Ima i knjigu „tešku 12 kilograma sa utiscima ljudi o Titovoj smrti, ma svašta se tu može pročitati, ljudi bi se začudili kad bi videli ko je i šta je sve tu napisao, bilo je i pesama, to je sve dragocena istorijska građa”.

Udovac je, a njegova pokojna supruga „bila je ljubav iz školske klupe”. Priča da je 2006. godine bio na proslavi 30 godina mature, „ona tada prvi put nije došla sa mnom i to je bilo jako teško”. Ima sina Budimira, koji je u „najosetljivijim godinama, praktično rastao sam, jer je moja supruga dugo i teško bolovala, ali izrastao je u dobrog momka, sada je na završnoj godini Ekonomskog fakulteta, ima dobru devojčicu, koja studira stomatologiju i ja im pomažem tako što im ne smetam (smeh)”.

Dugo se bavio konjičkim sportom, sad nema vremena za to, slobodno vreme provodi uz knjigu. Ipak, ostao je vezan za konjički klub u Čačku i vrlo je srećan što je pomogao da „ergela od 50 prelepih konja, preko koje su letele rakete u vreme agresije NATO-a, preživi, mada je pretila opasnost da konji uginu od gladi”. Nabavio je zob, „uz pomoć nekoliko dobrih ljudi i klub je preživeo i opstaje”.