Muzički glas skrivene Indije

„Bitlsi” su šezdesetih godina predstavili svetu indijsku muziku, ali su tek zagrebali po njenoj površini. Znanje o muzičkom bogatstvu te zemlje samo delimično su poslednjih godina upotpunile plesne numere iz neizbežnih indijskih serija na televiziji i spotovi pomodnih izvođača na MTV.

Za filmove bolivudske produkcije često peva i Angarang Mahanta, poznatiji kao Papon, ali je ipak ostao privržen nezavisnoj sceni, spajajući tradicionalne indijske stilove, poput gazala, i razne globalne muzičke žanrove, kao što je elektronika, u kombinaciju kojom se pročuo u domovini. Ma koliko da je tamo navikao da nastupa pred velikom publikom, bio je iznenađen kada je na koncert njegovog benda „East India Company” u beogradskom Domu omladine pre nekoliko večeri došlo oko pet stotina ljudi.

– U inostranstvu većinom sviramo tamo gde postoji brojna zajednica ljudi poreklom iz Indije. U Beogradu je naših sunarodnika bilo svega nekoliko, dok svi ostali sigurno nisu imali predznanja o našoj muzici, ali je njihova reakcija bila takva da smo na bini ostali dva sata, ni ne osetivši koliko je vremena prošlo. Ovde smo došli iz Holandije, gde smo svirali u Amsterdamu, Hagu i Roterdamu i takođe nam je bilo sjajno, ali ovo nam je bio najbolji koncert na ovoj turneji – kaže Papon.

Za deo tog užitka Papon i njegove kolege muzičari mogu da zahvale upravo nedostatku bilo kakvih očekivanja beogradske publike. Indijci pred kojima nastupa u inostranstvu neretko traže popularne napeve iz svoje postojbine ili barem pesme zasnovane na formulama koje su im prepoznatljive. U Beogradu je, pak, „East India Company” mogao stilski da se razmahne i prikaže širi spektar svoje muzike, objašnjava Papon:

– Mi svakako nismo grupa koja bi bila potpuno karakteristična za indijski zvuk. Ali, pitanje je i šta bi taj zvuk uopšte bio. Ono što doživljavate kao Indiju gledajući bolivudske filmove i TV serije odslikava samo severni deo zemlje i ne zahvata tradiciju svih regiona. Filmska i televizijska produkcija, pravljena po kalupima za masovnu popularnost, još manje može da uhvati sve novije tendencije u našoj muzici.

Tako je svetu još nepoznato sve ono što u indijskoj muzici odudara od klišea razvučene, meditativne muzike za hipi i nju ejdž generaciju, odnosno od modernih poskočica. Čak je i u Indiji teško progurati muzičke forme koje odstupaju od standarda.

– Nažalost, u Indiji nema, kao na Zapadu, manjih medija koji su se profilisali za nezavisnu scenu, tako da nije lako predstaviti publici drugačiji zvuk. Bolivudski producenti očekuju da pesme koje naruče budu izgrađene na trikovima za koje se zna da pale, ali ja sam imao sreće da su znali za moj rad i zvali su me da pevam onda kada su procenili da im se takva vrsta zvuka može uklopiti u priču. Naposletku, Bolivud tako ipak pomaže u promociji i onoga što je neobičnije u muzici Indije. Nedavno smo priredili i anplagd koncert za „MTV Indija”. Ima i sjajnih indijskih di-džejeva koji nastupaju po svetu – ukazuje Papon.