Vratićemo ikone kada se i narod vrati u Hrvatsku

Imam običaj da moju eparhiju poredim sa Mesopotamijom, onako smeštenu između reka Save i Dunava sa Fruškom gorom, neobičnom planinom, jedinstvenom u svetu, jer je najgušće naseljena svetinjama. Držeći pred sobom upravo objavljenu „Spomenicu vladičanstva sremskog” na 1.200 strana, vladika sremski Vasilije kroz opis geografskog položaja Eparhije sremske uvodi nas u dugi hod istorije koja datira od prvih vekova hrišćanstva, drevnih sirmijumskih episkopa, preko slavnih karlovačkih mitropolita i patrijaraha do sremskih vladika i današnjih dana. U razgovoru za „Politiku”, vladika Vasilije napominje da izdavački poduhvat nije imao cilj samo istorijski pregled života Srpske crkve na ovim prostorima, već i sećanje na obnovu, fizičku i duhovnu, koja i danas traje.

– Kada sam došao u eparhiju 1986. godine zatekao sam 35 monaha i monahinja u svim fruškogorskim manastirima i ruševine koje se mogu videti i na stranicama ove knjige. Umolio sam njegovu svetost patrijarha blaženopočivšeg Germana sa nekolicinom arhijereja da prvi put posle Drugog svetskog rata dođe na Frušku goru i da kao poglavar Srpske crkve proglasi obnovu fruškogorskih manastira. To je i učinjeno u razrušenom Šišatovcu. Obnova i danas traje, iako za ovih više od trideset godina nema nijednog fruškogorskog manastira u kojem bar nešto nije urađeno. Želja mi je bila da ostavimo i neki pisani trag o svim tim zbitijima i svemu onome što smo svi zajedno, ne samo vladika, nego i žitelji ovih prostora, pa i šire, uradili. Eparhija danas ima 186 parohija, 120 crkvenih opština, 142 aktivna sveštenika, 20 manastira i 154 monaških lica. U svim našim manastirima, okupljena čeljad danonoćno se moli Bogu – napominje vladika Vasilije.

„Mesopotamski” položaj eparhije uslovio je da i ona teško postrada u majskim poplavama. Tih najcrnjih dana sa patrijarhom i nekolicinom arhijereja i vladika Vasilije je svakodnevno bio na terenu. Sa kriznim štabovima i poplavljenim, ali kuražnim narodom, ostajalo se i do duboko u noć, priča sremski episkop. I nije to bio prvi put da se vladika Vasilije sreće sa ljudskom nesrećom i onima koji su u trenu ostali bez ičega. Eparhija sremska bila je devedesetih godina prošlog veka prva stanica talasa izbeglica iz Hrvatske, Slavonije, BiH. Više od 35 sveštenika sa porodicama primio je vladika Vasilije, dajući im parohije. Sa narodom su tada u Eparhiju sremsku sklanjane i ikone i svetinje iz srpskih hramova u Dalmaciji i Slavoniji. One se danas čuvaju u riznici u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima, gde se nalazi i sedište vladike sremskog. Hrvatska strana zatražila je u aprilu pred Evropskim parlamentom u Strazburu da povratak „opljačkanog hrvatskog kulturnog blaga” bude deo pregovaračkog paketa za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Dobar deo „hrvatskog kulturnog blaga” čine upravo svetinje iz crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve od kojih su neke sravnjene sa zemljom.

– Mi znamo čije je to blago, a i oni to jako dobro znaju. Ja sam član komisije Svetog arhijerejskog sabora koja se bavi upravo tom problematikom. Naš je uslov da se neke sačuvane dragocenosti vrate u obnovljene i adekvatno obezbeđene bogomolje, oko kojih je sabran i naš narod. Dakle, pravedno je da vredna umetnička ostvarenja ponovo ukrase pravoslavne svetinje na teritoriji Hrvatske, nakon što se naš srpski narod vrati na prostore svojih dedova i pradedova – kaže vladika Vasilije.

Eparhija sremska, inače, nasledila je brojna raskošna zdanja koja su gradili karlovački mitropoliti i patrijarsi. U svom posedu Karlovačka mitropolija, bogata i moćna, nekada je imala 25.000 hektara zemlje i šuma. Danas sremski episkop pokušava da kroz proces restitucije povrati ono što im je oduzeto posle Drugog svetskog rata: 6.000 hektara šume, uglavnom na Fruškoj gori, i otprilike isto toliko ziratne zemlje.

– Vraćeno nam je do sada malo više od polovine onoga što potražujemo. Ne znam zbog čega se odugovlači. Kada su oduzimali bio je dovoljan jedan potez pera. Sada kada treba da vrate, stotinu papira nam traže da dokažemo da je to bilo naše – kaže vladika Vasilije.

Taj period posle Drugog svetskog rata bio je doba velikih iskušenja za Sremsku eparhiju i njene predstojatelje. U ratu razrušeni fruškogorski manastiri trpeli su dalja razaranja, a vladike su svoju arhijerejsku dužnost obavljale pod budnim okom policije.

– Ovde je postradao i sveti vladika Varnava Nastić, inače rođen u Geriju, u Indijani, ali Sarajlija poreklom. U svojim propovedima govorio je protiv komunizma i protiv nepravde, pa su ga odmahzatvorili u Zenici, a potom i u Sremskoj Mitrovici. Kasnije je stavljen u kućni pritvor u manastir Beočin, gde je boravio zajedno sa sekretarom patrijarha Gavrila Dožića, njegovim sinovcem Duškom Dožićem. Policija ga je pratila i danonoćno čuvala, ne bi li sprečila nepravedno utamničenog arhijereja da svedoči o svojim patnjama, obraća zabludele i stiče sledbenike. Vladika Varnava je bio američki građanin, između ostalog, prvi je na ovim prostorima imao „pežo” koji je dobio iz SAD, dok su ga njegovi čuvari pratili „fićom”, pa su ga molili da ne vozi prebrzo, jer ga ne mogu stići–priča vladika Vasilije.

Varnava Nastić umro je nasilnom smrću, napominje naš domaćin u karlovačkom Patrijaršijskom dvoru: posle intervencije zubara, koji mu je stavio otrov u zub, Varnava je iste večeri umro. Teška iskušenja za crkvu nastavila su se i kasnije, ali je tadašnji sremski episkop Makarije srećnom okolnošću imao moćnog zaštitnika.

– On je bio duhovnik u mitrovičkom zatvoru pre Drugog svetskog rata. U to vreme u zatvoru je bio Moša Pijade i oni su se tu sprijateljili. I kad god bi lokalni komunisti vršili pritisak na vladiku zapitkujući ga šta ćemo sa manastirima, hajde da to pretvorimo u kafane, on bi odmah zvao Mošu, pa bi im on malo zagrmeo. Tako je vladika Makarije, kao na kakvoj klackalici, čitavog života pokušavao da očuva naše svetinje. Pa i kad sam ja došao u eparhiju, pitali su me šta ćemo s manastirima. Morao sam da im objašnjavam da su osvećeni da budu bogomolje, mesto sabranja, podviga i molitve i da to mora da bude tako. Hvala bogu da su me pustili na miru, a posle su me čak i pomagali ti isti – kaže vladika Vasilije.