Golman koji je davao golove

U 72. godini je otišao Ilija Pantelić. Branio je samo 18 puta za reprezentaciju Jugoslavije, ali je i pored toga jedan od naših najboljih golmana svih vremena.

Rođen je u zbegu na Grmeču, 2. avgusta 1942, pa je po svetom Iliji dobio ime i to, kako je stiglo do naših dana, na predlog partizanskog komandanta. Odrastao je u Banatu kao dete kolonista, koji su iz napaćenog kraja došli u napušteno švapsko selo.

Počeo je u BAK-u iz Bele Crkve, a u drugoligašu Radničkom iz Sombora mu je jedna sezona (1960/61) bila dovoljna da privuče pažnju i Crvene zvezde. Međutim, navodno je neko javio Stevanu Doronjskom za to, a taj političar je svoj uticaj iskoristio da daroviti golman ne ode među beogradske „crveno-bele”, nego među novosadske.

Od 1961. do 1969. tim Vojvodine je bio nezamisliv bez Ilije Pantelića. Bio je idealno građen za golmana (185 cm, 85 kg), vrlo racionalan i pouzdan.

I voleo je da daje golove. U prvenstvu Jugoslavije, 24. novembra 1963, dosuđena su tri penala za Vojvodinu protiv Trešnjevke u Novom Sadu.

I sva tri je uspešno izveo golman Pantelić. Iz prvog je izjednačio u 40. minutu, iz drugog doneo prednost svom timu od 3:1 u 73, a iz trećeg je postavio konačan rezultat (5:1) u 89.

Pucao je penal i u Kupu šampiona u osmini finala protiv madridskog Atletika, 16. novembra 1966, pri rezultatu 1:1. Pre toga je Aragones, kasnije čuveni trener (kao selektor Španije bio je prvak Evrope 2008) izjednačio iz jedanaesterca. Golman Madriđana Madinabeitija mu je odbranio penal, ali se lopta vratila Panteliću, a on ju je hladnokrvno poslao u mrežu.

Vojvodina je pobedila s 3:1, ali je u revanšu izgubila s 2:0. Tada gol više u gostima nije donosio prednost, pa se igrala treća utakmica. Boškov, tada sve i svja u Vojvodin, rizikovao je da se „majstorica” igra na stadionu Atletika, koji je za takvu uslugu dobro platio. Domaćin je već u petom minutu poveo s 2:0, ali su Novosađani načinili podvig i na produžetke pobedili s 3:2.

U četvrtfinalu nisu imali sreće da dođu do produžetaka. U Novom Sadu su pobedili Seltik s 1:0, a u Glazgovu su ih sekundi delili od produžetaka (u 90. minutu su primili drugi gol i ispali od ekipe, koja je te godine osvojila Kup šampiona).

Osvajanje prvenstva države 1966. je istorijski događaj u našem fudbalu. Vojvodina je prvi klub koji je postao šampion Jugoslavije, a da nije iz takozvane „velike četvorke” (Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo).

Pantelić je za reprezentaciju prvi put branio na prijateljskoj utakmici u Budimpešti (prvo poluvreme), 25. oktobra 1964, kada smo izgubili s 2:1, a poslednji put – u finalu Evropskog prvenstva, 10. juna 1968. u Rimu protiv Italije. U ponovljenoj utakmici (prva je dva dana ranije završena 1:1) domaćin je pobedio s 2:0.

U inostranstvu je bio član samo francuskih klubova. Iako poznat golman najpre je otišao u drugoligaški Rasing iz Neija kod Pariza. Ali, to je bio nov klub s toliko velikim ambicijama da je je Pantelićev transfer bio rekordan!

Posle godinu i po je prešao u Olimpik iz Marseja, koji je sezonu završio kao prvak, ali Pantelić nije dobio pravu priliku, pa je u leto 1971. otišao u Bastiju, a 1974. se na velika vrata vratio u Pariz – u PSŽ. U njemu je završio igračku karijeru i počeo trenersku.

Prvi tim je vodio s Alonzom samo od maja do juna 1977, a u klubu je kao jedan od trenera ostao do 1981. Ostatak života, izuzev jednogodišnjeg boravka u Afrika sportsu iz Abidžana, bio je na raspolaganju Vojvodini.

I kod nas i u Francuskoj ostaće u pamćenju kao pravi sportsmen. Čovek bez mrlje.

I. C.

-----------------------------------------

Sutra komemoracija i sahrana Ilije Pantelića

Komemorativni skup povodom smrti Ilije Pantelića priređuje Vojvodina u svom fudbalskom centru „Vujadin Boškov” sutra u 13 č. Sahrana je istog dana na novosadskom Novom groblju u 15 č.