Krim: aneksija bila samo secesija

Rasprave u Nemačkoj na temu ruske agresije na Ukrajinu dobile su novi obrt. Sve je više komentara i analiza po kojima bi rešenje ukrajinske krize trebalo odložiti za neka druga vremena. Otkako se ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer vratio sa puta iz Moskve – gde je, navodno, našao zajednički jezik sa gospodarima Kremlja – mnogobrojni predlagači traže da se pripajanje Krima Rusiji definiše na novi način.

„Trebalo bi biti oprezniji pri upotrebi pojma aneksije”, savetovao je hamburški profesor filozofije prava Rajnhard Merkel (nije u srodstvu sa nemačkom kancelarkom istog prezimena). Vodeći nemački stručnjak za definiciju etičkih i moralnih normi u zakonodavstvu i politici, član 26-člane komisije mudraca u Nemačkom etičkom savetu, istakao je: „Na Krimu nije bilo aneksije, reč je o secesiji (otcepljenju) te regije, a ne o otimanju tuđe teritorije.” Merkel je izveo zaključak da onaj ko prihvata secesioniste (Rusija) nikako nije neko ko nešto otima: „Ovako gledano, pripajanje Krima Rusiji ne predstavlja povredu međunarodnog prava (i ne opravdava reakcije Zapada), već je, samo, u suprotnosti sa ukrajinskim zakonom čija je validnost diskutabilna, s obzirom na to da je do otcepljenja došlo većinskom odlukom tamošnjeg stanovništva.”

Primus nemačke političke etike Merkel nije ostao usamljen u svom stavu. Nekolicina stručnjaka za državno i međunarodno pravo pokušala je „da razreši Gordijev čvor na istoku Evrope”, predlažući da se na Krimu sprovede novi referendum, ali pod okriljem OEBS-a. Na taj način bi pripajanje Krima Rusiji bilo legalizovano i omogućeno međunarodno priznavanje novih granica.

Ključni nemački političari nisu reagovali, bar ne direktno. Prepustili su prvenstvo bivšim velikanima nemačke politike, ili takozvanim međunarodnim stručnjacima, koji su, uz poslovično kritički osvrt na držanje Moskve, ispoljili mišljenje da nije vreme ni za postavljanje ultimatuma, ni za iznuđivanje ad hoc rešenja.

Volfgang Išinger, primera radi, osvrnuo se u četvrtak na prethodnu, za nemačke prilike senzacionalnu, izjavu bivšeg šefa Socijaldemokratske partije Matijasa Placeka. On je početkom nedelje rekao da bi aneksiju Krima trebalo legalizovati na međunarodnom nivou, jer dobri odnosi sa Moskvom više koriste Zapadu nego Rusiji. U funkciji šefa Minhenske konferencije o bezbednosti i kao specijalni izaslanik OEBS-a za Ukrajinu, Išinger – svojevremeno jedan od „arhitekata” Dejtonskog sporazuma, zajedno sa Ričardom Holbrukom – odbacio je ideju o priznanju „ruske aneksije Krima”, ali je „eventualne zahteve da se Krim bez odlaganja vrati Ukrajini ocenio kao nerealne – smatrajući da je preča obaveza da se situacija stabilizuje u kopnenoj Ukrajini.

Daleko veću pažnju izazvao je nastup 92-godišnjeg doajena nemačke diplomatije Egona Bara u programu Druge nemačke televizije ZDF. U istoimenoj diskusiji TV moderatorke Mejbrite Ilner, Bar je ukazao da je (Zapadna) Nemačka dugo tolerisala „otcepljenu” Istočnu Nemačku, mada se nikada nije pomirila sa tom podelom: „Možemo, dakle, sebi dozvoliti da i dalje pijemo krimski šampanjac, a da pri tome ne dobijemo grižu savesti.”

Oštriji kritičari su se nadovezali na Barovo izlaganje i primetili da se pitanje Krima, pa i istoka Ukrajine, veštački dovodi do usijanja, s obzirom na to da se Zapad u uporedivim slučajevima odavno odrekao čvrstog stava o nepriznavanju otetih teritorija, odnosno i od izolacije vinovnika takve „otimačine”. Pri tome su ukazali na primer severnog dela Kipra, koji je Turska okupirala 1974. godine: „Posle pet decenija okupacije severnog dela ostrva, niko u Briselu ne postavlja pitanje Ankari – kada misli da doprinese ponovnom ujedinjenju Kipra. Naprotiv, Turska je kandidat za pristup EU, a uslovi koji joj se postavljaju ne dodiruju pitanje podeljenog ostrva”, predočeno je „Politici” u centrali nemačkih Zelenih. „Igra na vreme”, do zaborava, ili dok se ne steknu uslovi za drugačije postavljanje, očigledno predstavlja okosnicu nemačke, ali i evropske, taktike pregovora sa Moskvom za rešavanje ukrajinske krize.

Štajnmajerova „doktrina”, po kojoj ukrajinski problem nije jedini prioritet zapadne politike (citat njegovog obrazloženja nove taktike pregovora sa Moskvom: „Vreme je da sagledamo situaciju izvan okvira ukrajinske krize... Širom sveta ima problema koji iziskuju zajednička rešenja”), nailazi na sve više pristalica. To se posebno odnosi na onaj deo „doktrine” koji kao privremeno rešenje nalaže uspostavljanje linije razdvajanja između ukrajinske vlade u Kijevu i separatista na istoku zemlje: bezbednosni koridor, po ugledu na onaj koji je svojevremeno uspostavljen oko Kosova, prema Srbiji, trebalo bi da osujeti zaraćene strane od daljih neprijateljstava – sve dok vreme ne zaleči rane i dok se ne stvore uslovi za nove pregovore, o novom zajedništvu ili o konačnom razlazu.

Za kraj ostaje pitanje: kako nemačka kancelarka gleda na Štajnmajerovu inicijativu? Zanimljivo je da je Angela Merkel prošlog četvrtka, u poseti Poljskoj, „hladila uzavrelu krv Poljaka”, kako su to neki bulevarski dnevnici formulisali. Istakla je da dijalog sa Rusijom nema alternative i da je svako dalje pogoršanje odnosa kontraproduktivno.

Za neupućene, ili za površno informisane, ovakvo postavljanje Merkelove u Poljskoj moglo bi da predstavlja iznenađenje, budući da je kancelarka nepunu nedelju pre toga oštro kritikovala Moskvu, na samitu u Brizbejnu, a potom i u jednom govoru u Sidneju. Neka saznanja, međutim, upućuju na drugačiji zaključak. „Politika” je saznala u Berlinu da mentor nove inicijative za pregovore sa Rusijom nije bio ministar Štajnmajer već – bivši ruski predsednik Mihail Gorbačov. On je u svojstvu svečanog gosta na proslavi 25-godišnjice rušenja Berlinskog zida preneo Merkelovoj predlog za rešavanje ukrajinske krize. Merkelova je, kaže se u Berlinu, prosledila stenogram poverljivog razgovora ministru Štajnmajeru i – nova nemačka inicijativa za pregovore sa Rusijom je uzela maha.