Krah favorita Đulijanija

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 30. januara – U izbornoj drami najvažniji čin je pobeda, ali se u Floridi sinoć odigrao spektakularni izuzetak od tog pravila. Glavna vest je – poraz.

Dugo favorizovani bivši njujorški gradonačelnik Rudolf Đulijani (64) ubedljivo je izgubio tu etapu, gde je sebe već „video” kao trijumfatora, u trci republikanskih pretendenata za predsednika SAD i tako možda okončao projekat ličnog političkog uspona. Svojim krahom, daje novi polet dugo potcenjivanom senatoru iz Arizone Džonu Mekejnu (71) koji je pobedom u „Sunčanoj državi” (zvanični nadimak Floride) učvrstio vođstvo u unutarstranačkom nadmetanju.

Njujorčanin se juče plasirao tek na treće mesto sa svega 15 procenata glasova podrške. Daleko iza Mekejna (36 odsto) i Mita Rodnija (31) a samo „za nokat” ispred Majka Hakebija (14).

U korist svoje štete

Đulijanijev slučaj nadmašuje klasiku izbornih „tragedija”. Najveći doprinos njegovom debaklu je, po oceni poznavalaca, dao on sam.

Odavno neko nije prokockao monumentalnu šansu kakva se njemu ukazala. Igrao je na „škart-kartu”, koja mu se priviđala kao pobedonosni „adut”.

Kobno se preračunao, konstatuje danas i „Njujork tajms”. Iako mu je realnost ukazivala da je „na ivici ambisa”, nije odustao od zamišljenog „odlučujućeg koraka napred”.

Zapadao je, prethodno, iz opsene u opsenu. Istraživanja javnog mnjenja davala su mu gotovo cele prošle godine prednost nad partijskim rivalima, a zavaralo ga je i preimućstvo u finansijskim prilozima – prošlog septembra u njegovom fondu je bilo 16,6 miliona dolara, pet puta više nego u Mekejnovom.

Kad su i ankete i novac uverljivo na nečijoj strani, teško da nešto drugo može da ih nadjača. Đulijaniju je pronašao to „drugo” u postupcima „u korist svoje štete”.

Lista njegovih kontraproduktivnosti je poduža, pa i poučna za druge. Prvo, uobrazio je da stvari „prirodno” idu njemu u prilog. Drugo, smatrao je da ankete i novac govore dovoljno da on ne mora da se trudi da ih opravda. Treće, okružio se timom prijatelja koji su mu „u svemu povlađivali”. Četvrto, glavninu saradnika izabrao je među sugrađanima koji nisu dovoljno poznavali složenu celinu Amerike. Peto, bio je siguran da je „zarazna” slava koju je stekao prilikom otklanjanja posledica terorističkog udara 11. septembra 2001. otetim putničkim avionima na Svetski trgovinski centar. Šesto, zamišljao je da će se i oni kojima se nije približio biti oduševljeni njegovim foto-poziranjem među razdraganim mu istomišljenicima. Sedmo, računao je da će kao katolik dobro proći u Floridi saveznoj državi, gde je četvrtina stanovnika njegove veroispovesti. Osmo, verovao je da mu je prednost toliko velika da ne mora da se angažuje u pet prethodnih izjašnjavanja republikanaca, pošto će mu biti „dovoljna” pobeda u Floridi da pretekne rivale.  

Ovaj poslednji, apstinentski, privid je, izgleda, bio odlučujući. Dok se on čuvao da bi pobedio „nokautom”, drugi su „upornim kljucanjem” sebi osigurali pobedu „na poene”.

Dok je sebe izuzimao od prethodnih nadmetanja, javnost se sve više zaokupljala njegovim slabostima. Podsetila se da je on u trećem braku, kao i njegova supruga, da je u svađi sa svojom decom, da je promovisao svojevremenog šefa njujorške policije Bernarda Kerika a koji je nedavno optužen za 16 krivičnih dela, da je on (Đulijani) osumnjičen da je kao gradonačelnik trošio novac iz gradske kase za posete ondašnjoj ljubavnici (sada supruzi)…

Čin Klintonove

Ispada da je Đulijani uspeo da iznenadi samog sebe i one koji su verovali u njegove poteze. Nije mu funkcionisalo ironično pravilo: „Ukoliko se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, utoliko gore po činjenice”.

Od različitih činjenica je, juče u Floridi, Hilari Klinton nastojala da napravi specifičan duel. Iako je nacionalno rukovodstvo Demokratske partije kaznilo tamošnji ogranak (zbog pomeranja termina) oduzimanjem prava na izjašnjavanje iz koga bi proizišli delegati koji na kraju odlučuju o stranačkoj nominaciji, tamo je održano neformalno izjašnjavanje u kome je Klintonova dobila najviše glasova (50 odsto) ispred Baraka Obame (33 procenta). Naknadnim dolaskom, proglasila je to za svoj „veliki trijumf”. Obamin štab kaže da je glasanje bilo nelegitimno a da je stvarni rezultat (računato u delegatima) nerešen 0:0.

Procenjuje se da je Klintonova pridala vanrednu važnost „simboličnom” izjašnjavanju da bi donekle neutralisala uticaj nedavnog poraza u Južnoj Karolini. Kao da je i u takvim okolnostima presudniji bio poraz, koji je prethodio „neobičnoj pobedi, kojoj je falila stvarna (delegatska) pobeda”.