Moleban za gas

Ništa ovi ministri nisu naučili. Umesto da se odmah rastrezne i suoče sa po nas surovom istinom da od „Južnog toka” nema ništa, oni jedan za drugim ponavljaju isti moleban: nije sigurno jer „Gasprom” nije zvanično obavestio Srbiju.

Može predsednik Vladimir Putin da objavi da je Rusija „prisiljena” da se povuče iz „Južnog toka” zbog odbijanja EU da podrži izgradnju gasovoda, ali to ovde nije dovoljno. Može veliki šef „Gasproma” Aleksej Miler da proglasi iznenadnu smrt projekta na kome se radilo osam godina, ali ni to srpskim ministrima ne deluje uverljivo.

Kao da je Rusija Britanija, pa je moguće da parlament odbaci odluku premijera o slanju trupa u inostranstvo. Putin je Rusija, i ono što on kaže je zakon.

Nema ovde nikakve zamerke Moskvi. Putin je po ko zna koji put pokazao kakav je pragmata i koliko je spreman da brani interese sopstvene zemlje. Ne zanima ga panslavizam ukoliko je unosniji posao sa neoosmanizmom. Kakve veze imaju pravoslavlje i islam sa gasom?

Sve zamerke idu na konto ovdašnje politike. Prvo na onu koja je iz zahvalnosti Rusiji za podršku „kosovskoj stvari” pristala na nepovoljne ugovore oko prodaje NIS-a. Potom na ovu koja je dočekala da joj se Putin ovako „zahvali” što je, kličući da „nikada” neće zavesti sankcije Rusiji, prihvatila da se zamera EU.

„Nijedna zemlja nije Rusiji toliko izašla u susret u vezi sa ’Južnim tokom’ kao Srbija”, piše „Frankfurter algemajne cajtung”. I nijedna od sedam članica EU zainteresovanih za „Južni tok” neće platiti cenu kao Srbija.

Da li nekom od srpskih političara sada pada na pamet da je Putin dobro znao šta će biti sa „Južnim tokom” dok je kisnuo na oktobarskoj paradi održanoj u njegovu čast?

Pritisnuti emotivnom nevericom, ministri jednostavno ne žele da se pomire sa istinom. Ivica Dačić se i dalje ,,nada dogovoru”. Aleksandar Antić, takođe, čeka da „vreme odgovori”. Čak i Zorana Mihajlović veruje da ovo nije „konačan kraj”.

„Nije fer ovo što radi EU”, lamentira Milorad Dodik pridružujući se Putinu, koji je Bugarsku i EU optužio za krah projekta. Zar Bugarska nije imala barem toliko interesa za „Južni tok” koliko i Srbija ili Mađarska?

Suočeni sa ciničnim „savetom” da se Srbija za eventualne odštete obrati Briselu, mnogi ovde i dalje neće da priznaju da nije EU svojim članicama „nametnula” nove uslove za zaustavljanje „Južnog toka”. Brisel je odavno zahtevao da se „Gasprom” uskladi sa antimonopolskim propisima Trećeg energetskog paketa EU koji stupa na snagu 1. januara 2015.

Za razliku od gasovoda „Opal”, koji vodi od „Severnog toka” preko Nemačke, Moskva nikada nije planirala da „Južni tok” gradi po tim pravilima niti je tražila da on bude izuzet od pravnih normi EU. Biće da je „Južni tok” od starta više korišćen kao sredstvo pritiska, a manje kao ekonomski opravdan projekat, koji Rusiji pod sankcijama postaje preskup.

Nema ovde krivaca. Ni „diplomatske pobede” EU. Ni Putinovog poraza. Nadvladali su interesi.

Srbija je u „Južni tok” dosad uložila mnogo nade, energije i nekih 30 miliona evra, ali sve će se to nekako nadoknaditi pod uslovom da jednom za svagda izvuče pouku: s moćnima moraš da sarađuješ, ali ne moraš da im veruješ. Ti njih ne možeš da izigraš, oni tebe mogu, da ne trenu. Ne unosi emocije jer ne samo da ćeš izgubiti novac već ćeš ostati razočaran.

Srbija sada treba hladne glave da se usmeri da iz predstojećih procedura ukidanja važnosti međudržavnog sporazuma o izgradnji „Južnog toka” izvuče barem nešto što je suviše olako darivala „prijatelju”, a ne „partneru”.