Privredna smrt na rate

Ne postoji krupni kapital u Srbiji koji nije nastao kao posledica političkih i bankarskih privilegija, nezakonitih privatizacija i političkog dila u javnim nabavkama i budžetskoj potrošnji. Monopol na tržištu se podrazumevao.

Firme su se jeftino kupovale, potom je iz njih izvlačeno sve što vredi. Tako tunelovana preduzeća puštana su u stečaj i likvidaciju. Svaka privatizovana firma služila je kao obezbeđenje za novi kredit kojim je privatizovana sledeća. Kupovinom jedne firme moglo se privatizovati na desetine drugih. Neretko, obezbeđenje za kredit bila je imovina pravnog lica koje tek namerava da se privatizuje. Jednom sam upitao jednog tajkuna kako će vratiti 10 miliona evra prekograničnog kredita a on mi odgovori: „Nije to moj problem, nego banke koja mi je kredit odobrila. Moj privatni portfolio je dobar, a bančin loš”. Znači – troškovi državi i bankama, a interes meni.

Predstavnici vlasti kreirali su zakone i uredbe, osnivali različite fondove kako bi neometano, bez kontrole, doznačili milijarde evra privilegovanim tajkunima i partijskim miljenicima. Ogroman deo bogatstva vraćao se „sređivačima” kredita i donosiocima privilegovanih poslova. Mali su krvavo izdvajali sredstva koja su tajkuni nemilice arčili. Tako su nestale milijarde evra poreskih obveznika. Fond za razvoj, Razvojna banka Vojvodine, Fond za kapitalna ulaganja, državne banke, subvencije i podsticaji, tenderi i javne nabavke – sve u službi finansiranja privilegovanih političkih i poslovnih oligarha. Iza velikog broja privatizacija ostajala je ekonomska i društvena pustoš.

Za potrebe tajkunske ekonomije bila je potrebna i stručna logistika. Celi sistem regulatornih tela radio je za potrebe novih faraona. Ekonomski instituti, konsultantske kuće, profesori univerziteta, advokati koji su kreirali nezakonita preuzimanja firmi, banke koje su finansirale ove poslove, lokalne zajednice, gradski oci... Plen je deljen po koruptivnim zaslugama, srazmerno ucenjivačkom kapacitetu. Formirana udruženja tajkuna režirala su predstave o društveno odgovornim poslodavcima. Svakodnevne kolektivne slike s najvišim državnim rukovodstvom stvarale su utisak da je reč o uspešnim i odgovornim poslovnim ljudima. A takvih je bilo vrlo malo.

Kupi jeftino, opljačkaj i prodaj brzo, bio je preovlađujući poslovni model. Nažalost, nije potrajao. Mnogi su se preigrali i nisu uspeli da obezbede izlaz. Što su bili veći, to ih je kriza više i brže ugrožavala. I opet je, iz kruga političkih mecena, pronađeno amnestirajuće rešenje za finansijske dubioze. Unapred pripremljeni plan reorganizacije ili privredna smrt na rate. Iluzija koja će privrednu agoniju samo produbiti, nikako rešiti. Politička režija iz senke još jednom je pokušala da održi svoje pulene u trci ne menjajući provereni biznis plan.

Svega će nekoliko firmi iz „tajkunske ere” preživeti udar krize i zakona. Ljušture propalih firmi postaće kolektivne socijalne grobnice otpuštenih radnika i izgubljene imovine. Smenićemo i osuditi korumpirana rukovodstva banaka. Ono što izvesno nećemo promeniti jeste tragično vreme koje smo živeli i koje ćemo živeti zbog materijalne alavosti malog broja ljudi koji su iza svog poslovanja ostavili nesagledive društvene posledice. Ponizili su nas, živote naših očeva i naše dece. A to tek boli, drugovi tajkuni.

* vlasnik konfekcije „Modus”