Loš tajming za Nikolićevu istinu

Da li će tema (ne) priznavanja Kosova zarad ulaska u Evropsku uniju ponovo potresati srpsku političku scenu kao u vreme Koštuničinih vlada ili će možda ova priča koju je ponovo pokrenuo lično šef države medijski trajati kraće nego tabloidni napisi o njegovoj i imovini njegove porodice, skupoj odeći njegove supruge i navodnim sumnjivim donacijama njenoj fondaciji?

Sudeći prema reakcijama predstavnika vlade, sa premijerom Vučićem na čelu i šefom diplomatije Dačićem, materijala za raspredanje nema, jer Beogradu nikada, tvrde, nije zvanično ispostavljen takav uslov. Stoga, po svemu sudeći, neće ni prihvatiti inicijativu predsednika Tomislava Nikolića da se o ovom pitanju postigne nacionalni konsenzus, ali i da se svi politički činioci pojedinačno izjasne o tome.

Teško da iskusan političar, poput Nikolića, nije mogao da pretpostavi kako će reagovati predstavnici vlade koja je nedvosmisleno kao glavni spoljnopolitički cilj promovisala pristupanje Evropskoj uniji uz istovremeno javno zaklinjanje da nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Zašto je onda izabrao baš ovaj trenutak da javnosti obznani ono što mu je dve nedelje ranije rekao evropski komesar Johanes Han? Ima li to veze sa odlukom Putina da obustavi projekat „Južni tok” posle čega nam je, čini se, otvoreniji put ka Briselu? Ili je, kako neki smatraju, predsednikov istup motivisan njegovom pozicijom koju je sam opisao – mnogi ga napadaju, a niko ga ne brani?

Odgovor na ovo pitanje juče nisu bili raspoloženi da daju u Predsedništvu Srbije, a ni nekoliko članova vlade koje smo kontaktirali nisu bili spremni da komentarišu predsednikov tajming. Prema nezvaničnim ocenama pojedinih poznavalaca prilika preovlađuje mišljenje da Nikolić nije „ruski igrač” koji pokušava da uspori Srbiju na putu ka EU, nego da je njegova inicijativa više način da se opet pozicionira kao bitan faktor na političkoj sceni. 

Milovan Drecun, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, međutim, nije bežao od „nezgodne” teme. Po njegovoj oceni, Nikolić je možda sada shvatio da poruka koju mu je preneo Han ima veliku težinu, te je zbog toga reagovao.

„Ipak je Han visoki zvaničnik EU i svaki njegov lični stav, jer to nije stav unije, može da ima težinu i da ukaže na pravac kojim možda idu neke moćne članice EU, da zapravo lobiraju, da izvrše pritisak, pa je Nikolić sada izašao sa tim da bi se pripremili i za takvu eventualnu okolnost. Svi odgovorni političari razmatraju sve moguće varijante za rešavanje nekog problema”, smatra Drecun.

I on ponavlja zvaničan stav koji se proteže još od vlasti Borisa Tadića da niko iz EU ne traži da formalno priznamo kosovsku nezavisnost. Ali se, ipak, u nezvaničnim razgovorima sa ljudima iz domaće politike i diplomatskog kora sve ovo vreme može čuti upravo ono što sada i Nikolić poteže.     

„Naravno da se to podrazumeva”, kategoričan je naš sagovornik koji je i sam bio visoko pozicioniran u srpskoj diplomatiji. Ali, dodaje i da Briselu nije u interesu da sada formalno otvara ovo pitanje, jer mnogo više može da izvuče od Srbije metodom „korak po korak”, odnosno „zahtev po zahtev”.

I Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative, ukazuje da je za EU pitanje priznanja Kosova puzajući proces sa nekoliko faza koje počinju Tadićevom rezolucijom u Njujorku 2010. godine, a nastavljaju se Briselskim sporazumom.

„Očigledno je da se u kontekstu napora Zapada da zaokruži kosovsku nezavisnost, ali i povodom ’Južnog toka’ i sankcija prema Rusiji, na Beograd vrši pritisak radi potpisivanja nekog pravno-obavezujućeg sporazuma o odnosima Beograd–Priština, odnosno de fakto priznanja nezavisnog Kosova. Nikolić je i do sada bio iskreniji od Vlade Srbije o pitanju budućnosti statusa Kosova ukoliko Srbija nastavi proces integracija u EU, ali ništa nije učinio da taj proces zaustavi”, ocenjuje Mitić, koji smatra da je Nikolić rekao istinu – pred Srbijom je dilema „EU ili Kosovo” – ali će poruka imati pravu težinu samo ukoliko bude praćena političkim potezima, od kojih bi najkonkretniji trebalo da bude raspisivanje referenduma o članstvu Srbije u EU.

I dopisnik Radija slobodne Evrope iz Brisela Rikard Joziak kaže da se ne radi ni o kakvim novim uslovima ili pritiscima na Srbiju, ali da je srpskim zvaničnicima ukazano, prema njegovim saznanjima, da „postoji potreba da Srbija, ako želi da u jednom trenutku postane članica EU, prizna Kosovo”. To, kako je juče rekao za RSE, ima veze sa pravnom tačkom gledišta – EU mora da ima jasno definisane spoljne granice: „To je u osnovi ono što su mnogi evropski lideri preneli Nikoliću i drugim zvaničnicima Srbije.”

Tajming objašnjava tehnikalijama vezanim za funkcionisanje briselske administracije koja će naredne nedelje raspravljati o zapadnom Balkanu... Ali, kako kaže, između ostalog, evropski ministri neće izdati nekakvu zajedničku izjavu u kojoj će reći: „Srbija će morati da prizna nezavisnost Kosova – to je sada uslov.”

„Pre ćemo čuti neku teško razumljivu formulaciju o nastavku napretka u dijalogu Beograda i Prištine”, kaže Joziak dodajući da drugi razlog za otvaranje ove teme treba tražiti u tome što Kosovo dobija novu vladu nakon čega će se nastaviti dijalog Beograda i Prištine.

Nije li, s obzirom na sve ovo, predsednik Nikolić doveo u nepriliku Vladu Srbije insistiranjem da se pitanje priznanja Kosova otvori sada?

Drecun, na primer, kaže da on ne bi postupio tako da se našao u Nikolićevoj poziciji, jer se time, kako ocenjuje, malo sužava manevarski prostor Srbiji.

„Srbija se dovodi u situaciju ili-ili, kao da sve prihvata zdravo za gotovo, pa i da ćemo imati takav stav EU. Mi prevashodno treba da se okrenemo onim zemljama koje ne priznaju jednostrani akt nezavisnosti i da u njima tražimo podršku da ne dobijemo takav uslov od EU. To treba da bude prioritet našeg delovanja, a ne da mi odgovaramo na pitanje koje još nije zvanično postavljeno”, mišljenja je Drecun.

On očigledno ima razrađenu taktiku za razliku od šefa diplomatije koji je na naše pitanje pre mesec dana kako će se Srbija ponašati ako joj posle uspešnih pregovora bude postavljen taj uslov odgovorio: o tom potom. Drecun, pak, navodi da bi trebalo da napredujemo u procesu normalizacije odnosa sa Prištinom, da dobijemo pozitivne ocene u pogledu poglavlja 35, da dalje produbljujemo odnose sa EU, a onda će se možda situacija promeniti u korist nepriznavanja secesije Kosmeta. U takvoj situaciji bismo mogli tražiti od EU i cele međunarodne zajednice da se kosovski problem reši na kompromisan način, a ne prihvatanjem nezavisnosti Kosova kao svršenog čina.

„Time sužavamo njihov manevarski prostor da nas dovedu u bezizlaznu poziciju. Ali i ne verujem da će EU imati tako kratkovidnu politiku da najznačajniju zemlju na Balkanu dovede jednog dana u takvu situaciju”, kaže Drecun.