Balet „Ko to tamo peva” je bio nemoguća misija

Povodom jubileja – deset godina od premijere i 150. izvođenja, kultni balet „Ko to tamo peva”, u koreografiji i režiji Staše Zurovca biće odigran večeras u 19.30 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U glavnim rolama nastupiće Milan Rus i Dalija Imanić uz baletski ansambl nacionalnog teatra. Ova predstava za koju se i danas traži karta više nastala je po libretu koji je urađen na osnovu scenarija Dušana Kovačevića, po kom je snimljen istoimeni antologijski film u režiji Slobodana Šijana. Muziku je komponovao Vojislav Voki Kostića.Dogodilo se da predstavu zavoli publika i kod nas i na mnogobrojnim gostovanjima u Bogoti, Rimu, Torontu, Kairu, Budvi i Tivtu, Banjaluci, Rijeci, Skoplju, Temišvaruitd. Ovaj balet je i prva plesna predstava u novije vreme koja je izvedena u okviru „Bitefa” (2005). Asistent koreografa bila je Olja Zurovac, kostimograf Katarina Galić, a scenograf Žorž Draušnik.

Staša Zurovac, hrvatski igrač, sa uspešnom karijerom koreografa i reditelja i sa značajnim međunarodnim nagradama koje krunišu njegova dela, pozvan je na proslavu večerašnjeg dvostrukog jubileja, a na pitanje da li je mogao naslutiti ovakav uspeh svog baleta u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Nisam mogao naslutiti, ali sam znao da neće biti srednje ocene za „Ko to tamo peva”, mogao je uspeti ili propasti. Na sreću, dogodilo se ono prvo. Presrećan sam što još uvek pleni pažnju beogradske publike, što je predstava toliko gostovala i održala se na repertoaru, a 150. izvedba je retkost za balet u današnje vreme. Za to sam neizmerno zahvalan gospođi Paši Musić, koja predstavu održava na visokom nivou i verno prenosi moje zamisli novim izvođačima. Svaka joj čast.

Da li se danas možete prisetiti uslova u kojima ste radili i sa kim ste sarađivali?

Bilo je divno stvarati to delo u svakom smislu i sa svakom osobom, od autorskog tima do svakog plesača. Odluka da prihvatim narudžbinu samog dela nije bila laka, zapravo prva pomisao mi je bila: „Ne, nikako, pa nemoguće je prevazići to remek-delo!” I upravo to što sam mislio da je to nemoguć zadatak, nakon mesec dana, ta se misao pretvorila u izazov, a potom u odluku punu uzbuđenja. Počeo sam od saradnje s Vokijem Kostićem, koja je u svakom trenu bila više nego inspirativna, i mogu tu saradnju nazvati jednom od najlepših i najlakših . Upravo je ta međusobna umetnička zaraza zahvatila kasnije sve učesnike u projektu i na kraju se svom silinom predala publici u srce. Balet „Ko to tamo peva” je zaista najuspešnije moje delo.

Da li je bilo opterećujuće raditi balet po delu koje je postiglo veliki uspeh na filmu, kako su reagovali tada Slobodan Šijan, Duško Kovačević i Voki Kostić?

Duška Kovačevića susreo sam dva puta, jednom kada sam tek došao u Beograd na sastanku na kojem je aminovao predstavu i drugi put na samoj premijeri kada mi je čestitao. Bilo mi je važno da imamo njegov blagoslov, jer cenim njegovo stvaralaštvo. Slobodana Šijana upoznao sam na premijeri baleta, takođe, primajući čestitke. Voki i ja već smo se prepotentno smejali.

Na kojim novim predstavama radite u ovom periodu i šta priželjkujete ubuduće?

Trenutno pišem dramski komad za decu, koji ću i režirati. Potpuno novo i zadivljujuće iskustvo. U njemu se bavim odgojem na neodgojeni način, troje klinaca ostanu prvi put sami kod kuće i imaju vremena tačno toliko koliko traje predstava da rasture celu kuću i sve vrate na svoje mesto pre no što dođu roditelji, najmaštovitija ludnica. Takođe, pripremam se za jednu veliku dramsku predstavu, takođe, kao režiser, ali pošto je još u povoju neću otkriti naslov.Eto, trenutno plivam u dramskim vodama i volim što je tako, čisto koreografski angažmani trenutno malo izostaju, ali sudbina zna bolje...

Da li je bilo poziva da sarađujete ponovo sa beogradskim Narodnim pozorištem?

Nakon baleta „Ko to tamo peva” nikad me više niko nije zvao iz Narodnog pozorišta za eventualnu buduću saradnju. Zapravo je to jako čudno, i svako će se složiti sa mnom da bi pre čovek to očekivao da je napravio veoma neuspešnu predstavu. Čak sam se jednom prilikom i ponudio za ponovnu saradnju trenutnom upravniku, rezultat je evidentan. Voleo bih da ponovo sarađujem s Narodnim pozorištem i da se dogodi takav poziv s radošću bih ga prihvatio, iz umetničkih razloga prvenstveno, bilo bi mi jako zanimljivo da pokušam da prevaziđem sam sebe.