Strma ravan

Kada se krećete pogrešnim putem, sve stanice duž njega biće, takođe, pogrešne. Ta stara istina važi i za aktuelnu srpsku vlast koja, plašim se, ubrzano ulazi u fazu potpunog gubitka osećaja za realnost i upada u sve drastičniji raskorak između sumorne stvarnosti i ružičaste slike koju emituje.

Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, korupcija se iskorenjuje, više se ne krade na nabavkama, nemački, arapski i kineski investitori se prosto guraju i sapliću na ulazu u vladu, neprestano se sklapaju dobri poslovi o kojima nas neprestano obaveštavaju mediji i premijer lično – a stanje je sve gore i gore. Budžetski deficit je na astronomskom nivou, spoljni dug neprestano raste, a plate i penzije se neprestano smanjuju, kako u apsolutnom, tako i u relativnim iznosima.

A da, znam. To klipove pod točkove bacaju tajkuni i pristalice bivše vlasti. Kao i oni ljubomorni što je ova vlada (čitaj, premijer) „priznata i na Istoku i na Zapadu”, što je (ga) poštuju i ruski i američki predsednik i što preduzeti reformski zahvati daju „najbolje rezultate u novijoj srpskoj istoriji”. Mislite da karikiram? Ne, nažalost. Samo verno citiram ono što se poslednjih dana moglo čuti iz usta premijera i njegovih medija.

Šta bi sa Radulovićem? Kud se denu čudotvorni Lazar Krstić? Sećate li se tog „čuda od deteta”, čije lice i ne baš preterano suvisle izjave su pre samo godinu dana krasili sve naslovne stranice i ekrane svih srpskih medija? Hajde da zajednički pokušamo da se setimo i pobrojimo imena ministara finansija, privrede, poljoprivrede i obrazovanja za poslednje tri godine. A u pitanju su strateški resori, gde ne bi smelo biti mesta improvizaciji i gde bi moralo da se radi i planira na dugi rok. Ko je odgovoran za toliku neozbiljnost? Je li i tu u pitanju tajkunska zavera? Kome je palo na pamet da nacionalne finansije stavi u ruke jednog pripravnika, za koga je od početka bilo jasno da je tu samo na proputovanju i da je svestan da se ništa neće pitati, ali da će mesto ministra finansija lepo delovati u si-viju kada bude aplicirao za neki budući posao?

U suštini, postoje samo dve mogućnosti, obe nepovoljne za nosioca vrhovne vlasti. Ili on, naime, ne ume da nađe kvalitetne saradnike, ili, ako se i pojave, oni od njega beže kao đavo od krsta čim shvate gde su došli i kako stoje stvari.

Sav srpski politički pluralizam se sveo na povremeno zatezanje konopca između predsedničkog i premijerskog kabineta, kao i nekoliko satiričnih rubrika, portala i blogova. Medijske slobode i istraživačko novinarstvo se hrabro demonstriraju na opoziciji i supruzi predsednika države, a društvena kritika je svedena na stepen koji je postojao u vreme „Vesele večeri” (i tek u retkim trenucima dobacuje do nivoa „Ošišanog ježa”), kada su se, takođe, mogli kritikovati „bivši”, kao i neke „retrogradne” društvene pojave („nakupci i prekupci”, „birokrate” i „tehnomenadžeri”). Važno je samo da se ne dira u „zenicu oka”: bratstvo-jedinstvo, rukovodeću ulogu partije – i naravno Tita.

I kad smo već kod Tita, Aleksandar Vučić bi očigledno hteo da u sebi objedini simboličke figure i Broza i Zorana Đinđića, a ne zna se koja mu od njih manje pristaje. S jedne strane, on nastupa kao osvetnik i „božja kazna” za petooktobarsku političku klasu („lopove i izdajnike”) i iz toga crpu znatan deo svoje političke podrške. A istovremeno – naročito prema Zapadu i jednom delu ovdašnje javnosti – sebe pokušava da predstavi kao autentičnog nastavljača Zorana Đinđića, koji je bio lider upravo tog petooktobarskog prevrata.

Naravno da, čak ni teoretski, nije moguće biti i jedno i drugo. Ali realnost i logika nisu od velike pomoći u virtuelnom svetu tabloida i beskonačne niske ekonomskih uspeha i diplomatskih trijumfa koji prestižu jedan drugog. A za to vreme se građani ubrzano pretvaraju u „puk” i „svetinu”, željnu „hleba i igara” i golog preživljavanja. A to, po svoj prilici, i jeste cilj. Politički aktivan otpor mogu pružiti samo oni koji u nešto veruju i koji se nečemu nadaju. Zato je potrebno ubiti svaku perspektivu i svaku nadu. Samo tako se od jednog politički svesnog naroda može napraviti ideal, sličan onome koji se ovih dana reklamira na Si-En-Enu: zemlja jeftine i ropski pokorne radne snage, koja će za nadnice niže („konkurentnije”) od onih azijskih, raditi po fabrikama i poljima u vlasništvu „stranih investitora”.

Ipak, pogubniji od svih loših srpskih političkih parametara jeste odgovor iz jedne skorašnje ankete u kojoj je na pitanje: „Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz Srbije ukoliko bi za to imalo priliku”, preko polovine odgovorilo sa „da”, a jedva nešto iznad jedne trećine je reklo da ne bi. Toliko o „budućnosti u koju verujemo”.