Antologija srpske poezije

Već naslov pogovora „Vrt bez kraja”, sintagma pesnika Slobodana Rakitića, govori o nezahvalnoj prirodi antologičarskog posla i nekoj vrsti prirodne nesagledivosti ponuđenog materijala, što podrazumeva i mnoštvenost pesnika i brojnost i razuđenost autorskih poetika koje su obeležile XX vek.

Antologija „Trezor srpske poezije”, netipična je i po mnogo čemu različita od dosadašnjih antologičarskih poduhvata, koji su na ovaj ili na onaj način ispratili ovaj vek. Troglavu antologiju, kako stoji u podnaslovu, koju su priredili Miljurko Vukadinović i Dušan Stojković, objavila je Fondacija „Solidarnost Srbije”.

Ova antologija, kažu priređivači, ništa ne zaključuje. Ona, umesto da zaključava – otvara, otključava. Nudi novu sliku. Okreće tumbe onu ustaljenu, zaparloženu, ubuđalu stereotipiju hronološkog ređanja, pa često i vređanja dobrog ukusa, i kritičkog i čitalačkog... Predstavljanje knjige zakazano je za danas u podne u Udruženju književnika Srbije.

Sve je u ovoj antologiji neobično, počev od naslova „Trezor srpske poezije”. Prvi put se za jednu antologiju koristi ovaj termin, poznat kao ekonomska kategorija za skladištenje dragocenosti, prepoznaje se i koristi kao skladište i sabiralište različitih poetskih dragocenosti – onih koje imaju nacionalno važenje i nacionalni predznak.

Struktura i koncepcija ove najobuhvatnije čitanke jednog veka u srpskoj književnosti, takođe je nova: jedan vek (dvadeseti) stao je i sagledan je u tri antologije – otuda i dopunski naslov „Troglava antologija” (nešto kao troglava aždaja).

Dakle, u prvoj – 16 autora, sa po 6 pesama, od kojih su dve, date kurzivom – amblemske, tj. suštinski prepoznatljive za pomenutog pesnika. U toj su antologiji vrhovi srpske poezije XX veka. Od najstarijih do najmlađih. Od Milana Dedinca (rođenog 1901) do Vojislava Despotova (1950).

Naravno da ima i nekoliko pesnika koji su izborili neku vrstu „nepovredive večnosti”, recimo Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Stevan Raičković, Branislav Petrović, Miodrag Pavlović... Ali, tu ima i dosad povremenih, pa i u ovom kontekstu zaobilaženih i „neprimećenih”, kao što su vrsni pesnici Aleksandar Ristović i Srboljub Mitić, ili Slobodan Marković, koji je uglavnom svođen pod odrednicu boem, ili Nikola Cincar Poposki.

Posebno ubedljivo, i poetski izbrušeno, mesto imaju oni sa „repa” antologije: Raša Livada, Novica Tadić i Vojislav Despotov. Treba pomenuti i da su Miodrag Pavlović i Nikola Cincar Poposki istisli Aleksandra Sekulića i Miloša Komadinu. U antologiji vrhova je 16 pesnika sa po 6 pesama – ukupno 96 pesama za izuzetno čitalačko zadovoljstvo.

Druga antologija sadrži 87 pesnika, sa po četiri pesme – ukupno 348 pesama, od kojih je 87 „potcrtano”, kao znak raspoznavanja pesnika. Od Dragana Aleksića (1901) do Ljupka Račića (1971). Naravno, sastavljači su uočili da skupina nije monolitna i da ima izrazitijih pesničkih ličnosti, koje traže da budu dopunski estetski naglašene.

Opet su se okrenuli ideji o vrhovima i ustanovili dve putokazne, a razlikovne kategorije: dovrhovi i iznenađenja. Na taj način stvara se jedno čvrsto jezgro srpske poezije koja menja opštu konfiguraciju i stilsku i, posebno, vrednosnu.

U trećoj antologiji poetički princip sastavljača bio je da se preko pesama stigne do pesnika. Tako se stiglo do 206 autora, a broj pesama je uvećan za 103.

Sastavljači su bili otvoreni prema svim pravcima, poetikama, pesničkim žanrovima, vrstama pesama, temama, motivima, jezičkim i ličnim bojenjima i odsevima. Tu su i „skriveni” pesnici, oni kojima pesnikovanje nije bilo centralna književna aktivnost: Vladan Desnica, Novak Simić, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Milorad Pavić, Saša Hadži Tančić, Miodrag Perišić...

U antologiji su i pesme nekoliko slikara: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Milić od Mačve. Tu je i glumac Ljubiša Bačić. I rok pevač Milan Mladenović. Prisutni su naši pisci iz rasejanja, tzv. zagranični pisci. Među njima i popriličan broj emigrantskih pisaca.

Srpski pesnici iz okruženja, regiona, kao i iz bivših jugoslovenskih republika, sada manjinski pisci, prirodni su deo srpske književnosti, pa su izdašno prisutni. Srpski pesnici iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore.

U „Prilozima”, na kraju antologije, nalazi se dosad najpotpuniji popis antologija od 1927. do danas, koje su antologijski vrednovale i razmatrale ovaj perioda (više od 200), a odmah zatim, u „Komentarima”, analizirano je desetak najkarakterističnijih antologija.

Tako je u ove dve antologije zajednički imenitelj poetički pravac traganja od pesnika ka pesmama. Utvrđen je najpre lestvičnik poetskih veličina i pripadnost, a onda pretraga za raznorodnostima i autorskim svojstvenostima.

U knjizi su samo mrtvi pesnici, oni sa okončanim poetskim opusom.