Zemlja se (malčice) stanjila

Verovatno niste ni opazili - a kako biste golim okom - da je svet postao malčice manji nego što smo mislili. Smanjenje iznosi oko pet milimetara, zaključak je međunarodnog poduhvata koji je proteklih godina merio Zemljin prečnik.
Poslednje pouzdano premeravanje obima naše planete, baš na mestu gde je najšira, obavljeno je 2000. godine.
Najnovije mere ne znače da se ona, ne daj bože, neobjašnjivo skupila. Jednostavno su tačnije, zahvaljujući većem broju podataka i boljim geofizičkim predviđanjima (modeli). Umanjenje ne čini bogzna kakvu razliku u svakodnevnom životu i teško da će iko primetiti da na posao stiže brže nego ranije.

Suštinska važnost novih nalaza iskazuje se u drugom pogledu, kao što je otkrivanje koliko se svetska mora uzdižu. "Ukoliko želimo da podaci budu milimetarski tačni, sateliti koji snimaju vodena prostranstva moraju bolje da se postave u putanjama oko Zemlje", objašnjava Aksel Notnagel iz Instituta za geodeziju na Univerzitetu u Bonu (Nemačka), koji je predvodio najnovije premeravanje.

Za opštu upotrebu, naučnici su Zemljinu najveću širinu zaokružili na 12.756.274 kilometra, objavljeno je u cenjenom "Časopisu za geodeziju".

Najsvežije činjenice su prikupljene na tri nevidljiva načina, objedinjene i protumačene. Prvi izvor su predstavljali radio-talasi koji zapljuskuju Zemlju iz veoma dalekih izvora zvanih kvazari (tobožnje zvezde), pristižući u ustaljenim razmacima, preko mreže od 70 radio-teleskopa raspoređenih na svim meridijanima. Zbog međusobne udaljenosti signali stižu s majušnim, ali merljivim, zakašnjenjem.

"Iz te razlike možemo izmeriti rastojanje između radio-teleskopa s tačnošću od dva milimetra na 1.000 kilometara."

Postupak je, inače, poznat pod skraćenicom VLBI (Very Long Baseline Interferometry), a koristi se, na primer, da pouzdano ustanovi koliko se Evropa i Severna Amerika jedna od druge udaljuju. Godišnje to iznosi 18 milimetara.

Kada se odredi pomenuto, jedva primetno kašnjenje, lako je sračunati koliki je Zemljin obim na ekvatoru. U ovom slučaju su obuhvaćena merenja i proračunavanja 34 učesnika iz 17 zemalja. Posle uključivanja podataka dobijenih sa satelita za globalno određivanje položaja na tlu (GPS) i laserskih merenja s drugih svemirskih letelica, iscrtane su - s nenadmašnom tačnošću - koordinate za gotovo 400 tačaka na površini planete. Ti rezultati su poslužili kao osnova da se nacrta koordinantna mreža za celu Zemlju.

Zašto je sve ovo bilo neophodno?

Sada su ubačeni podaci iz tzv. svemirskih visinomera, satelita koji s greškom od nekoliko milimetara pokazuju promenu visine svake tačke na planeti. Dovoljno je ubedljivo ako kažemo da su u stanju da prikažu da li su se svetska mora imalo uzdigla. Ali i tu postoji mala začkoljica: ukoliko su se sami za mrvicu podigli, pojavljuje se odstupanje u rastojanju do površine. Zato se stalno, preko drugih satelita, proverava da li su imalo odstupili u svom kruženju oko Zemlje.

Obrada, proučavanje i tumačenje svih činjenica sakupljenih do 2005. trajali su dve godine.