Doslednom roditelju batine nisu potrebne

Znam da ovde možete samo da mi verujete na reč, ali moje dete nije nevaspitano, nikada se nije valjalo po supermarketu ili bilo nasilno i sve smo to postigli „milom”. Ponekad je to uzelo više živaca i vremena nego što mi je odgovaralo, ali eto, isplatilo se.

Ne oslanjam se na ankete. Istraživanje RZS i UNICEF-a dalo je jedne, a agencija „Faktor plus”, druge rezultate. Kao i obično, odgovor je u pitanju ko će pri čistoj svesti reći da vaspitava dete „ozbiljnim batinama”? Jedan od ponuđenih odgovora bio je da „država ne treba da se meša u vaspitanje dece”. Pobogu, šta ćemo onda sa školama i vrtićima? To pitanje je spin, veoma štetan. Ne radi se o zakonu, već o svesti, o tome ko smo, kakvi smo i kakvi želimo da budemo.

Plaši me žar sa kojim se neki roditelji bore za pravo da tuku svoju decu. Da toliko energije trošimo (na istom tom internetu) na potragu za nenasilnim rešenjima za svoje situacije, našli bismo nebrojena. Ali, razumem. Podizati decu u Srbiji za većinu je izuzetno teško. Iskustva koja u Udruženju „Roditelj” dele stvarni, obični roditelji jesu da je telesna kazna najčešće izraz nemoći kojem redovno sledi kajanje, da je zapravo posledica nepažnje ili propuštenog bavljenja i da namera tih roditelja nije da batina ostane redovno vaspitno sredstvo. A najdragocenija je razmena samih roditelja (bez psihologa i pedagoga), pa čujemo da je neko istu stvar rešio drukčije, lakše i lepše, i da svi ti sjajni roditelji (računam i one koji su „šljapnuli”) iskreno žele da postanu – još bolji.

Ne znam kako je došlo do toga da biramo između „nemoguće dece koja ne dobijaju batine” i „vaspitane dece koja ih dobijaju”. Permisivno vaspitanje („sve dozvoljeno”) je uvod u katastrofu, i baš ono nužno vodi u batine. Ali vaspitanje bez batina nije isto što i permisivno. Doslednom roditelju batine jednostavno nisu potrebne. U mojoj porodici, svi problemi su se pojavljivali tamo – gde mi roditelji nismo bili dosledni. Ali, pomogle su nam druge stvari: upornost i budnost dok je bio beba, obezbeđivanje prostora, prilagođavanje novom načinu života... Kasnije: razgovor, dogovor, sa kartama sa poenima, smajlićima i sličnim tehnikama koje stvarno pomažu detetu da usvoji neku naviku ili promeni loše ponašanje.

Roditelj može, i trebalo bi da bude, ogroman autoritet. Ko to nije, nešto je propustio. Ne nešto sitno, kao što je „šljap” po guzi dvogodišnjaka, već nešto krupno, na primer, odrastanje svog deteta.

Hajde da govorimo o tome kako da ne vaspitavamo decu permisivno i pola potrebe za batinama će nestati. Drugu polovinu rešavaju zaštitnici za štekere, sklanjanje kućne hemije i staklarije, nadzor i odustajanje od izvesnih komoditeta dok dete malo ne poraste. Ne možemo da nastavimo da živimo isto kao pre deteta, pa da tražimo pravo da ga udarimo.

Zakon ne može propisati kolika može da bude kinetička energija udarca, po kojoj kilaži, polu i uzrastu deteta, koji je pravi pritisak po kvadratnom centimetru guze za koji tačno bezobrazluk, da bi „šljap” ostao vaspitan. Ali država može i mora da stvori servise podrške koji će nam biti dostupni i besplatni i da nas na njih uputi.

Dragana Soćanin, predsednik udruženja „Roditelj”