Доследном родитељу батине нису потребне

Знам да овде можете само да ми верујете на реч, али моје дете није неваспитано, никада се није ваљало по супермаркету или било насилно и све смо то постигли „милом”. Понекад је то узело више живаца и времена него што ми је одговарало, али ето, исплатило се.

Не ослањам се на анкете. Истраживање РЗС и УНИЦЕФ-а дало је једне, а агенција „Фактор плус”, друге резултате. Као и обично, одговор је у питању ко ће при чистој свести рећи да васпитава дете „озбиљним батинама”? Један од понуђених одговора био је да „држава не треба да се меша у васпитање деце”. Побогу, шта ћемо онда са школама и вртићима? То питање је спин, веома штетан. Не ради се о закону, већ о свести, о томе ко смо, какви смо и какви желимо да будемо.

Плаши ме жар са којим се неки родитељи боре за право да туку своју децу. Да толико енергије трошимо (на истом том интернету) на потрагу за ненасилним решењима за своје ситуације, нашли бисмо небројена. Али, разумем. Подизати децу у Србији за већину је изузетно тешко. Искуства која у Удружењу „Родитељ” деле стварни, обични родитељи јесу да је телесна казна најчешће израз немоћи којем редовно следи кајање, да је заправо последица непажње или пропуштеног бављења и да намера тих родитеља није да батина остане редовно васпитно средство. А најдрагоценија је размена самих родитеља (без психолога и педагога), па чујемо да је неко исту ствар решио друкчије, лакше и лепше, и да сви ти сјајни родитељи (рачунам и оне који су „шљапнули”) искрено желе да постану – још бољи.

Не знам како је дошло до тога да бирамо између „немогуће деце која не добијају батине” и „васпитане деце која их добијају”. Пермисивно васпитање („све дозвољено”) је увод у катастрофу, и баш оно нужно води у батине. Али васпитање без батина није исто што и пермисивно. Доследном родитељу батине једноставно нису потребне. У мојој породици, сви проблеми су се појављивали тамо – где ми родитељи нисмо били доследни. Али, помогле су нам друге ствари: упорност и будност док је био беба, обезбеђивање простора, прилагођавање новом начину живота... Касније: разговор, договор, са картама са поенима, смајлићима и сличним техникама које стварно помажу детету да усвоји неку навику или промени лоше понашање.

Родитељ може, и требало би да буде, огроман ауторитет. Ко то није, нешто је пропустио. Не нешто ситно, као што је „шљап” по гузи двогодишњака, већ нешто крупно, на пример, одрастање свог детета.

Хајде да говоримо о томе како да не васпитавамо децу пермисивно и пола потребе за батинама ће нестати. Другу половину решавају заштитници за штекере, склањање кућне хемије и стакларије, надзор и одустајање од извесних комодитета док дете мало не порасте. Не можемо да наставимо да живимо исто као пре детета, па да тражимо право да га ударимо.

Закон не може прописати колика може да буде кинетичка енергија ударца, по којој килажи, полу и узрасту детета, који је прави притисак по квадратном центиметру гузе за који тачно безобразлук, да би „шљап” остао васпитан. Али држава може и мора да створи сервисе подршке који ће нам бити доступни и бесплатни и да нас на њих упути.

Драгана Соћанин, председник удружења „Родитељ”