Robuje li muzika godinama

Sukob generacija prisutan je čak i onda kada pripadnici različitih starosnih grupa to i ne osećaju, pa se čak i trude da biološku i psihološku razliku svedu na najmanju moguću meru ili je barem u svojim glavama sasvim eliminišu. Takav pristup može da funkcioniše u nekim oblastima života iz prostog razloga što smo kao roditelji i deca svakodnevno upućeni jedni na druge.

Ipak, razlika je neumitna i nije moguće sasvim je potisnuti u podsvest. O tome govori i pesma „N’Oubliez Jamais” (Ne zaboravi, nikada), koju je maestralno izvodio pevač i tekstopisac Džo Koker, koji je preminuo prošlog ponedeljka.

Odlazak jedne od ikona rokenrola kao da je na neki način pomenuto generacijsko razmišljanje stavio u prvi plan. Naterao nas da se osvrnemo oko sebe, pogledamo kojim putem smo prošli, koliko smo zadužili svet i koliko tom svetu još možemo da damo. To je zamka u koju su upali i autori kompozicije, Džim Kregan i Ras Kankel.

Od svih ljudskih delatnosti, umetnost jedina ne robuje godinama. Mnogo je primera da su pojedini stvaraoci u žižu interesovanja upali u poznim godinama. Ne stoga što ih do tada niko nije ispravno razumeo, već stoga šta se u njima nakupilo toliko iskustva koje je prosto preplavilo banalnost dnevnog života. Potvrda ovih teza takođe se nalazi u Kokerovoj pesmi.

Džo Koker je bio istinska muzička zvezda, a to je najbolje pokazao obrađujući na sebi svojstven način kompozicije drugih autora. Verovatno najupečatljiviji primer u tom smislu je kompozicija „Uz malu pomoć prijatelja” (With A Little Help From My Friends), nenadmašnih „Bitlsa”. Od jedne čak i za liverpulsku četvorku marginalne pop pesmice, Koker je stvorio upečatljiv hit, tako da danas s pravom možemo da se pitamo koja je od dve verzije original, a koja samo podloga za maštarenje muzičara prepunog emocija.

U stvari, Koker je uvek bio spreman da svaku kompoziciju prilagodi sebi, svom hrapavom glasu i ritam i bluz maniru koji je gajio. Za njega nisu postojala „zabranjena polja”, on je svoj zadatak shvatio ne samo kao način za sticanje slave, već i kao suštinsku potrebu da pokaže u šta sve može da se složi dvanaest nota. I to je radio vrhunski.

Malo ko je pre Kokerove pojave mogao i da pretpostavi da jedan beli pevač može rame uz rame da stane crnim kolegama. A on je upravo to pokazao, stekavši simpatije ne samo publike sklone „crnoj” muzici, već i kolegama iz iste branše. Jer Koker nikada nije, kako bi rekli muzičari – „šmirao”. Davao je sve od sebe.

Odlazak takvog majstora koji je imao zadovoljstvo da muzicira sa najpoznatijim svetskim imenima otvara prostor koji zadugo neće biti popunjen. Ono što je ostalo njegovim poštovaocima su ploče i ostali nosači zvuka, kao i video-snimci. Svakako nedovoljno, pogotovo za one koji su prisustvovali njegovim koncertima, od čega dva puta i u Beogradu.

----------------------------------

„Ne zaboravi, nikada

Oče, zašto sviraš sve te stare pesme

Zašto pevaš uz te melodije

Jer dole na ulici dešavaju se druge stvari

Tamo je novi ritam i neke nove pesme

A otac mi kaže:

Tokom života osetio sam mnogo besa

Pa ipak ne žalim

Kao i ti, i ja sam nekada bio buntovnik

Prema tome, igraj svoj sopstveni ples

I ne zaboravi, nikada

Čuo sam oca kako kaže:

Svaka generacija ima svoj put

Moram da budem neposlušan

To je utkano u tvoju sudbinu

Ne mogu da se potčinim

Kada se pravila suprotstave

I ne zaboravi, nikada

Majko, zašto plešeš uz iste stare pesme

Zašto pevaš samo iste harmonije

Jer dole na ulici dešavaju se druge stvari

Tamo je novi ritam i neke nove pesme

A ona mi kaže:

U mom srcu još bukti strast mlade devojke

Za dug život sa nekim jednoga dana, uskoro

Nečiji osmeh će te uloviti

Zato pevaj svoju sopstvenu pesmu

I ne zaboravi, nikad

Kakva je to igra tražiš ljubav ili slavu,

Sve je to isto jednoga od ovih dana

Reći ćeš da je ljubav lekovita

Ali, nisam baš siguran

I ne zaboravi, nikad