Робује ли музика годинама

Сукоб генерација присутан је чак и онда када припадници различитих старосних група то и не осећају, па се чак и труде да биолошку и психолошку разлику сведу на најмању могућу меру или је барем у својим главама сасвим елиминишу. Такав приступ може да функционише у неким областима живота из простог разлога што смо као родитељи и деца свакодневно упућени једни на друге.

Ипак, разлика је неумитна и није могуће сасвим је потиснути у подсвест. О томе говори и песма „N’Oubliez Jamais” (Не заборави, никада), коју је маестрално изводио певач и текстописац Џо Кокер, који је преминуо прошлог понедељка.

Одлазак једне од икона рокенрола као да је на неки начин поменуто генерацијско размишљање ставио у први план. Натерао нас да се осврнемо око себе, погледамо којим путем смо прошли, колико смо задужили свет и колико том свету још можемо да дамо. То је замка у коју су упали и аутори композиције, Џим Креган и Рас Канкел.

Од свих људских делатности, уметност једина не робује годинама. Много је примера да су поједини ствараоци у жижу интересовања упали у позним годинама. Не стога што их до тада нико није исправно разумео, већ стога шта се у њима накупило толико искуства које је просто преплавило баналност дневног живота. Потврда ових теза такође се налази у Кокеровој песми.

Џо Кокер је био истинска музичка звезда, а то је најбоље показао обрађујући на себи својствен начин композиције других аутора. Вероватно најупечатљивији пример у том смислу је композиција „Уз малу помоћ пријатеља” (With A Little Help From My Friends), ненадмашних „Битлса”. Од једне чак и за ливерпулску четворку маргиналне поп песмице, Кокер је створио упечатљив хит, тако да данас с правом можемо да се питамо која је од две верзије оригинал, а која само подлога за маштарење музичара препуног емоција.

У ствари, Кокер је увек био спреман да сваку композицију прилагоди себи, свом храпавом гласу и ритам и блуз маниру који је гајио. За њега нису постојала „забрањена поља”, он је свој задатак схватио не само као начин за стицање славе, већ и као суштинску потребу да покаже у шта све може да се сложи дванаест нота. И то је радио врхунски.

Мало ко је пре Кокерове појаве могао и да претпостави да један бели певач може раме уз раме да стане црним колегама. А он је управо то показао, стекавши симпатије не само публике склоне „црној” музици, већ и колегама из исте бранше. Јер Кокер никада није, како би рекли музичари – „шмирао”. Давао је све од себе.

Одлазак таквог мајстора који је имао задовољство да музицира са најпознатијим светским именима отвара простор који задуго неће бити попуњен. Оно што је остало његовим поштоваоцима су плоче и остали носачи звука, као и видео-снимци. Свакако недовољно, поготово за оне који су присуствовали његовим концертима, од чега два пута и у Београду.

----------------------------------

„Не заборави, никада

Оче, зашто свираш све те старе песме

Зашто певаш уз те мелодије

Јер доле на улици дешавају се друге ствари

Тамо је нови ритам и неке нове песме

А отац ми каже:

Током живота осетио сам много беса

Па ипак не жалим

Као и ти, и ја сам некада био бунтовник

Према томе, играј свој сопствени плес

И не заборави, никада

Чуо сам оца како каже:

Свака генерација има свој пут

Морам да будем непослушан

То је уткано у твоју судбину

Не могу да се потчиним

Када се правила супротставе

И не заборави, никада

Мајко, зашто плешеш уз исте старе песме

Зашто певаш само исте хармоније

Јер доле на улици дешавају се друге ствари

Тамо је нови ритам и неке нове песме

А она ми каже:

У мом срцу још букти страст младе девојке

За дуг живот са неким једнога дана, ускоро

Нечији осмех ће те уловити

Зато певај своју сопствену песму

И не заборави, никад

Каква је то игра тражиш љубав или славу,

Све је то исто једнога од ових дана

Рећи ћеш да је љубав лековита

Али, нисам баш сигуран

И не заборави, никад