Briljantan klarinetista

Na koncertima Beogradske filharmonije u januaru mesecu gostovali su strani dirigenti i solisti sa programima koji su se kretali od tradicionalnih do inovatorskih. Filharmonija u međuvremenu „pokriva” i onaj deo operskog repertoara koji trenutno nema mogućnosti da izađe na beogradsku scenu, pa su se tako čuli delovi iz Britnove opere „Piter Grajms” i veoma inovativna kombinacija orkestarskih numera iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga”, izvedena najvišem nivou od strane dirigenta Ašera Fiša koji je u pravo Vagnerovu tetralogiju postavio u Adelaidi (Australija) pa je svitu dirigovao napamet. Uz to, on je stalni dirigent Izraelske opere, a gost Metropoliten opere i drugih svetskih operskih kuća.

Radujemo se pomaku Filharmonije od holivudskih i brodvejskih programa ka najozbiljnijim sadržajima. U to svakako ubrajamo i dela čeških autora Dvoržaka („Podnevna veštica”) i posebno Janačeka (Simfonieta) koja je omogućila duvačkom korpusu da se iskaže u fanfaroznim i virtuoznim deonicama uveravajući nas da straha od falševa nema.

Pored dirigenta Robina O Nila koji je osmislio dinamiku prvog koncerta, briljirao je na klarinetu Majkl Kolins u Koplandovom Koncertu za klarinet, harfu i gudače (1950), kod nas retko izvođenog dela, sa mnogo elemenata džeza (narudžbina Benija Gudmena).

Koncertmajstor Berlinske filharmonije, violinista Gaj Bronštajn, pobrao je sve simpatije publike izvodeći Betovenov Violinski koncert u De duru, sarađujući sa orkestrom i dirigentom na način organskog spoja muzičara koji se najbolje razumeju. Nisu ni virtuoznost ni brio zasenili publiku, iako su bili visokog ranga, ali su ih poneli iskrenost, toplina i zrelost umetnika koji ume da sluša druge i da im se podređuje. Bolje sudelovanje orkestra u drugom stavu, ostavilo bi potpuniji opšti utisak.

Beogradska filharmonija puni salu svojom publikom, u kojoj nema muzičara, a možda abonentski koncerti i nisu prilika za stručnjake. Morao bi se naći neki drugi način da domaći solisti i dela naših autora dođu do izražaja i svoga mesta na programima ovog ansambla. Nevolja je ne samo u tome što Beogradska filharmonija odustaje od domaćih autora, već što to čine i oni ansambli koji su osnovani i godinama postojali da bi upravo ovu muziku izvodili, snimali, popularisali. Nije li previše podilaženja publici, njenom ukusu i zahtevima? Moraju se pronaći kompromis i mera u profilisanju programa i repertoara. Svi sviraju sve, a orkestri gube svoj profil. Programi su isti i slični, dela se ponavljaju u novim interpretacijama, iskoraci su samo u pravcu stranih solista i programa.