Бриљантан кларинетиста

На концертима Београдске филхармоније у јануару месецу гостовали су страни диригенти и солисти са програмима који су се кретали од традиционалних до иноваторских. Филхармонија у међувремену „покрива” и онај део оперског репертоара који тренутно нема могућности да изађе на београдску сцену, па су се тако чули делови из Бритнове опере „Питер Грајмс” и веома иновативна комбинација оркестарских нумера из Вагнеровог „Прстена Нибелунга”, изведена највишем нивоу од стране диригента Ашера Фишa који је у право Вагнерову тетралогију поставио у Аделаиди (Аустралија) па је свиту дириговао напамет. Уз то, он је стални диригент Израелске опере, а гост Метрополитен опере и других светских оперских кућа.

Радујемо се помаку Филхармоније од холивудских и бродвејских програма ка најозбиљнијим садржајима. У то свакако убрајамо и дела чешких аутора Дворжака („Подневна вештица”) и посебно Јаначека (Симфониета) која је омогућила дувачком корпусу да се искаже у фанфарозним и виртуозним деоницама уверавајући нас да страха од фалшева нема.

Поред диригента Робина О Нила који је осмислио динамику првог концерта, бриљирао је на кларинету Мајкл Колинс у Копландовом Концерту за кларинет, харфу и гудаче (1950), код нас ретко извођеног дела, са много елемената џеза (наруџбина Бенија Гудмена).

Концертмајстор Берлинске филхармоније, виолиниста Гај Бронштајн, побрао је све симпатије публике изводећи Бетовенов Виолински концерт у Де дуру, сарађујући са оркестром и диригентом на начин органског споја музичара који се најбоље разумеју. Нису ни виртуозност ни брио засенили публику, иако су били високог ранга, али су их понели искреност, топлина и зрелост уметника који уме да слуша друге и да им се подређује. Боље суделовање оркестра у другом ставу, оставило би потпунији општи утисак.

Београдска филхармонија пуни салу својом публиком, у којој нема музичара, а можда абонентски концерти и нису прилика за стручњаке. Морао би се наћи неки други начин да домаћи солисти и дела наших аутора дођу до изражаја и свога места на програмима овог ансамбла. Невоља је не само у томе што Београдска филхармонија одустаје од домаћих аутора, већ што то чине и они ансамбли који су основани и годинама постојали да би управо ову музику изводили, снимали, популарисали. Није ли превише подилажења публици, њеном укусу и захтевима? Морају се пронаћи компромис и мера у профилисању програма и репертоара. Сви свирају све, а оркестри губе свој профил. Програми су исти и слични, дела се понављају у новим интерпретацијама, искораци су само у правцу страних солиста и програма.