Sidran i Kusturica, novi rat bivših prijatelja

Najnovija teza Abdulaha Sidrana koji je u emisiji bosansko-hercegovačke Alfa TV izjavio da je Emir Kusturica „poginuo” devedesetih godina na brdima oko Sarajeva, braneći ovaj grad, na prvi pogled je smešna, ali ipak je – tužna. Ukazuje na narušene međuljudske odnose, uvrede i mržnju.
Sidran je simbolično sahranio nekadašnjeg prijatelja veoma ozbiljno ubeđujući novinara da osoba koja se predstavlja Kusturičnim imenom nije slavni režiser lično, već je njegov dvojnik – Pantelija Milisavljević. Bosanski akademik tvrdi da za svoju tezu ima svedoke i da su „srpske tajne službe lansirale dvojnika Emira Kusturice”.

On je podsetio gledaoce na reportažu iz magazina „Dani” iz 1993. godine koji je tada „izvestio o tragičnoj smrti Emira Kusturice” – Kusturica je herojski poginuo u akciji na Brusu, a njegovo grobno mesto ostalo je skriveno na Trebeviću, koji je sada u Republici Srpskoj. Druga priča govori o tome kako je Kusturicu ubio ruski snajperista. Mi treba da stavimo tačku na ovu priču i napravimo spomenik našem Emiru, a neka Pantelija priča šta god hoće. Emir je naš čovek i šehid i hvala mu za sva vremena – rekao je Sidran u emisiji „U škripcu”.

To nije prvi put da ovaj scenarista spominje reditelja Panteliju. Pisao je alegoriju o njemu i tokom rata, navodeći da se pravi Emir tada bori na strani Armije BiH. „Tezu” bosanskog pisca, pesnika i scenariste, sklonog izazivanju skandala, preneli su mnogi portali i mediji u regionu. Sidran se, makar na nekoliko dana, ponovo našao u fokusu interesovanja srpske i bosanske javnosti koja je ove tekstove zasula brojnim komentarima.
Naravno da niko od čitalaca ili gledalaca nije poverovao Sidranu, čoveku koji je pisao scenario za slavne Kusturičine filmove „Sećaš li se Doli Bel” i „Otac na službenom putu”. Ipak, mnogi sa tugom primećuju da bi Sidran trebalo da podigne spomenik nekadašnjem Sarajevu, gradu koji se odlikovao nesvakidašnjim duhom i iznedrio velika umetnička imena. 

Prijateljski odnos Kusturice i Sidrana počeo je da se hladi tokom rata u Bosni. Sastali su se 2010. godine, posle devetnaestogodišnje pauze. Susret na Mokroj Gori, zabeležile su kamere RTS-a, evocirane su uspomene na nekadašnje druženje i saradnju. Da li je tom prilikom Abdulah Sidran želeo zaista da obnovi prekinuto prijateljstvo ili samo da ponudi Kusturici scenario pod nazivom „Prvi put s ocem na izbore”, njegova je lična stvar.

„Mi delimo dosta zajedničkog, tako da sve što je nekada možda ružno izgovoreno je prošlost, baš zbog te suštine. Mislim da ljudi i, kada nemaju zašta, treba da uče da praštaju, jer postoji neko vezivno tkivo koje čovek ne može da razbije”, rekao je tom prilikom Kusturica za RTS.

Tri godine kasnije, Sidran je izjavio da je prekinuo svaki odnos s Kusturicom, „jer su među njima nepomirljive razlike u tumačenju savremene, nedavne istorije”. Da li mu je bilo neophodno dve godine da „sahrani” bivšeg prijatelja ili je sve ovo vreme Sidran gajio neke nade da bi poslovni ili prijateljski odnos mogao ipak da se nastavi?

Čini se da poznati scenarista ima neke čudne načine na koje pokušava da ostvari svoje ciljeve.

Na portalu Radio Sarajeva objavljeno je, u aprilu 2013. godine, pismo Jasmina Imamovića, tadašnjeg načelnika opštine Tuzla povodom dodele književne nagrade „Meša Selimović”, za koju je bio nominovan i Sidran. Imamović je u pismu tvrdio da ga je pisac ucenjivao i pretio kako bi stigao do nagrade vredne 7.000 konvertibilnih maraka.

„Pokušavao me naterati da prisilim žiri da ga uvrsti u najuži izbor, pošto nismo popustili pod pretnjama, Sidran koristi kolumne koje piše u novinama „Oslobođenje”, kako bi nas blatio”, pisao je tom prilikom Imamović dodajući da je, tom prilikom, „intervenisala” i Sidranova kćerka, ambasador u Ministarstvu spoljnih poslova BiH.

Ovaj umetnik je izazvao negodovanje hrvatske javnosti kada je jezik novinarke na bosanskoj Federalnoj televiziji nazvao „ustaškim”.

Iako je nakratko izgledalo kao da će ratna razmimoilaženja između dva umetnika biti prevaziđena, verovatno je na ovaj odnos stavljena tačka.

----------------------------------------------------------------------

Odgovor Kusturice „duhovnom beskućniku Sidranu”

Kusturica je odgovorio Sidranu na sajtu www.iskra.co Andrićevog instituta:

Sarajevski pjesnik, duhovni beskućnik, Abdulah Sidran, napisao je da se Emir Kusturica pretvorio u Panteliju. Šta drugo može da piše čovjek koji se naočigled svoga naroda pretvara u bojler koji i gore i dole rđa a curi i pišti na sve strane. Svaki čas se iščekuje da Akademik svečano eksplodira. Kako bojleru i dolikuje ?! Šta drugo da radi nego da zamišlja kako se drugi likovi iz njegovog života pretvaraju u nešto drugo. Ne moraju se listati knjige iz psihoanalize da bi se došlo do srži Sidranovih g… To se traži po kontejnerima velikih pjesnika gdje je čovjek bojler čeprkao čitav život tražeći inspiraciju… Lista osoba kojima Sidran duguje novac je poduga i da bi dugovanja bila otpisana Sidran mijenja biografije svojih savremenika !

Emir Kusturica (Foto Ž. Jovanović)

Ako je Kusturica u ratu poginuo braneći Sarajevo a Udba umjesto njega namontirala Panteliju kako je onda Sidran 2008. u aprilu došao na Mećavnik da ponudi Kusturici scenarij čija bi naplata obezbjedila penziju koju nije zaradio braneći Sarajevo i pišući borbene stihove „Naša je Drina Meka i Medina!” Dolazak na Mećavnik je bio stari trik sarajevskog šibicara: stavio je na sto napisane tri stranice koje bih ja trebalo da ponovo napišem onda i snimim film! Čak i da nije tako što ne ode Panteliji nego dođe do Kusturice?

Kada je nešto kasnije bio na pragu da izgubi očinji vid i kada u Sarajevu nije bilo sponzora, (kažu tamo nema mjesta gdje se nije provalio), stigao je kod Kusturice po pomoć da operiše katarktu!? Kako je onda Kusturica a ne Pantelija izvadio iz džepa pet hiljada eura i poslao ga u Sveti Vid gdje imaju podaci ko je operisan a ko je dao novac! Kada je shvatio da nema ništa od prodaje izanđalog scenarija zašto se, kasnije, u intervju u „Ninu”, pravdao da je za operaciju katarakte „odradio” knjigu „Smrt je neprovjerena glasina” koju potpisuje Kusturica a ne Pantelija!

Abdulah Sidran je od malih nogu izražavao potrebu da svoju sitnu dušu ukrupni! Kao zaludni turista koji po mjenjačnicama velikog grada traži da mu sitniš od sto eura neko da u papirnoj novčanici. On je zapravo činio sve da ne bude sarajevski miš i zato je pisao poeziju. Posvećivao je Branku Mikuliću, Titu i poput morske drhtulje ženama koje nije mogao da povede u krevet. Tu je bio iskren… Šteta što se tada već nije pojavila ideja o Panteliji pa da čovjek koji se uspješno pretvorio u bojler ne doživi slavu koja mu nije pripadala.

Ovako pišući svoje g… živi u ćorsokaku, mijenja uvjerenja brže od vremenskih promjena u gradu gdje živi. Prije dvije godine je pisao u „Oslobođenju”, dok se nadao da će uzeti lovu, „proteći će još mnogo Miljacke dok se ne rodi talenat kao što je Kusturica”. Kada je vidio da neće maznuti svoju milju onda me proglasio mrtvim. Kakav pokušaj reketiranja. Po logici bojlera koji rđa i curi na sve strane ja bih trebalo da dokazujem kako sam malo živ a ta istina je mogla da se potvrdi davanjem novca!

Tako bih Sidranu dokazao novcem da sam živ i kako „my name is not Pantelija?” A šta ako bi se ustanovilo da je zapravo Sidran u Siriji poginuo kao i mnogi njegovi sunarodnjaci koji se borili protiv Bašara i da je ovaj bojler koji pred našim očima curi samo zamjena teze? Čak iako je živ sumnjam da ćemo se više ikada gledati ali je važno da nešto sazna prije smrti! I do sada si me Avdo držao veoma nisko i zato imaš pozdrav odavde!