(Ne)privlačne priče

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, februara – Halo, čuješ li me. Najzad sam te dobila. Pozivamo vas na roštilj. Dolazi poznato društvo. Izostavili smo samo one, znaš već koje. Ne znaš šta su nam napravili!? E onda, slušaj…

To je bio samo početak podužeg raporta jedne putnice u vašingtonskom metrou. Dama do nje nije izdržala do kraja: „Pobogu, prestanite ili bar budite tiši. Ne mogu više da podnesem vašu buku”.

Paćenica je pomišljala da galamdžiku tuži za „zvučno zagađivanje okoline”. Ipak nije ostvarila naum. Možda zato što se prisetila da su ovdašnje vlasti mahom zainteresovanije za „šušorenja” a ne za „ciku i pisku”.

Nadležne, naime, najviše privlače – poverljive priče, koje nisu namenjene trećim licima, ali koje državni organi doživljaju kao da su „od javnog interesa”. Prisluškivanja su stoga, kažu, sada dostigla nivo kao u vreme predsednika Ričarda Niksona, koji je – zbog preterivanja u tom angažmanu – bio prinuđen da 1974. podnese ostavku.

Pojačane mere

Zavođenje pojačanih mera bezbednosti, posle terorističkih atentata pre gotovo sedam i po godina, naudilo je, primećuje se, svetinji slobode izražavanja. I u javnom a – više u privatnom opštenju, kome je bila zagarantovana tajnost.

Prisluškivanje se raširilo dekretom predsednika Džordža Buša, koji je policiju oslobodio obaveze da prethodno pribavi sudsku dozvolu. Polemike o tom ovlaštenju – koje administracija pravda potrebama „globalnog rata protiv terorizma” i neophodnošću da se „blagovremeno sazna šta neprijatelj smera” – uzela je maha. Aktivisti za ljudska prava istrajno tvrde da su tom vanrednom merom narušeni i neprikosnovenost privatnosti i ustavni poredak u celini.

Vlast poriče da je počinila prekršaj. Sugeriše da je samo preduzela korake neophodne za odbranu zemlje, koji su se pokazali produktivnim „jer novih terorističkih napada nije bilo posle 11. septembra 2001”. U međuvremenu su, dodaje se, blagovremeno predupređene mnoge zavere…

Spor postepeno prevazilazi i mučnu diferencijaciju na „bezrezervne patriote” i „one koji se zakona drže ko pijan plota”. Propisu je važnost istekla 1. februara, ali ga je Buš osnažio za još 15 dana „da bi senatori mogli da bolje porazmisle”, to jest da se priklone novim predsednikovim nastojanjima.

On ima, kako je objašnjeno, dve dodatne želje. Prvo da se njegov dekret produži neograničeno. Drugo, da se ozakoni imunitet telefonskim kompanijama, koje su administraciji pomagale u prisluškivanju sunarodnika, u ime „borbe protiv terorizma”.

Saradnici države na tom frontu „ne mogu da budu osuđivani” – poručio je potpredsednik Ričard Čejni. Samo sud može da odluči da je neko prekršio zakon – uzvraćaju protivnici retroaktivnog imuniteta za „telefondžije”.

Već je oko 40 tužbi, zbog narušavanja privatnosti, podneto protiv telekomunikacijskih giganata kao što su „Ej-Ti end Ti” i „Verajzon”. Predstavnici tih kompanija kažu da nisu saučestvovali sa vlastima u prisluškivanju. Zahtev Bele kuće da im se garantuje imunitet deluje, međutim, kao odbrana koja potvrđuje zasnovanost tužbi da su u „višem interesu” delovali protiv sopstvenih klijenata.          

Republikanskoj Beloj kući opozicioni, lideri većine demokrata u parlamentu bi da se nekako dođe do kompromisa u stilu „i vuk sit i ovce na broju”. Nije ni to jednostavno. Demokratski senator Kristofer Dod zapretio je da će „beskrajnim govorima” blokirati izglasavanje imuniteta.

Dok se zvaničnici prepucavaju, razigravaju se – alternativci. U ime vašingtonske Američke unije za građanske slobode (ASLU), protiv nagoveštenog imuniteta protestovala je njena direktorka za pravne poslove Kerolajn Frederikson.

Različita ulaganja

Naročito se aktivirao nedavno stvoreni Kredo mobajl, ogranak telekomunikacijske kompanije „Vorking asets” iz San Franciska. Izrasla iz jednog krila demokrata, ova organizacija poziva građane da se odreknu usluga „prokazanih moćnika” i postanu njeni pretplatnici. U proglasu ističu svojom prednošću to što „mi ne sarađujemo s Bušovom administracijom koja bez sudske dozvole prisluškuje građane”.

Deo zarade „Kredo mobajl” će, kako kaže, uložiti u progresivne neprofitne sastave kao što je, na primer, ASLU, pa i za struje među demokratama. Ujedno optužuje „Ej-Ti end Ti” da je u lobiranje među političarima utrošio „više novca, uglavnom na republikance, nego bilo koja druga kompanija”, a da je „sa 90 miliona dolara priloga političarima, Verajzon nadmašio i džinove kao što su ’Filip Moris’ ili ’Ekson’”.

Zarad odbrane privatnosti, ’Kredo mobajl’ je prošle nedelje pozvao senatore – predsedničke pretendente u obe glavne stranke – da prekinu izborne kampanje i da se vrate u Senat i ne dozvole usvajanje imuniteta za „kompanije koje su sa administracijom šurovale nauštrb građana, svojih klijenata”. Za samo 24 sata, na i-mejlove dotičnih slilo se ukupno 60.000 takvih poruka.

Predizborna kampanja ipak nije bila prekinuta. Nastavlja se i alternativna akcija da lična privatnost ostane neprikosnovena koliko i – privatna svojina…