Arijadnini brkovi i Tezejeve grudi

Gužva visoke frekvencije u Knez-Mihailovoj, ali sve relativno kontrolisano. Idem normalnim korakom pravolinijski, ali obazrivo, kako ne bih narušio prostore tuđih aura i fizike iako to sve zajedno izgleda prilično nemoguće. I to se ubrzo pokazuje. Neka tigrica sa šubarom od leoparda i helankama boje pume mrtva hladna ramenom pravi nada mnom pristojan penal i ubacuje mi se bezobzirno u traku. OK, mislim, nema problema, gužva je, trte-mrte, ništa strašno. Nakon nekoliko koraka, opet isti desen, ne znam kako, valjda je bila privučena nekakvim sličnim safarijem iz izloga pa je zaostala, ponovo istim ragbijaškim potezom uleće ramenom i izbacuje me iz takta. Šaljem je u prenatalno stanje, rutinski, kako i dolikuje. Ona se okreće da šta ja Njoj i kako to ja Njoj. Valjda zbog svoje ženskosti i mog cvikera misli da joj je dozvoljena bespogovorna agresija. Međutim, ja se na napade ne pogurim u patuljka, nego ulazim u ravnopravan gard, mrko gledam i nastavljam da hodam. Nešto me s leđa grabi za šal i za kragnu i vuče prema nazad. Lafica u akciji. Hoće da me bije. Guram je blago, politički korektno u datom trenutku, da ne bi ta situacija izmakla kontroli. Ona se sudara s nekim prolaznikom i viče kako me nije sramota što udaram tog čoveka... Iako sevaju munje i gromovi, produžim dalje da se to okonča. Ona psuje mater bosansku, kao da me ti epiteti mogu dodirnuti, i cela se scena tu i završava...

Ima još...

U nekoj kafani cura koju zovu Aleks. U muškom rodu, jer se u njenom telu navodno nalazi zatočen mužjak. Pretpostavljam gorile, po načinu na koji hoda i raznosi piće. Pošto je konobar(ica) u klubu, dakle nešto radi, valjda su onda i njenom unutrašnjem mužjaku zbog toga porasla muda pa kad naručim piće ona nešto prigovori i postavlja se u borbeni položaj. Meni momentalno pregoreva svećica, suše mi se usta i zazuji u ušima. Ponovo se postavlja pitanje – biti ili ne biti grbavi patuljak – ipak je žena, a uz to još i klinka, pedagoški da po Makarenku delujem nije red, a kako se ona nadobudno postavila nema mi druge. Dragi me Bog smiri i usmeri na strpljenje, pa je samo nežno pogledam i naručim joj nešto da popije, da nazdravimo ostatku večeri i trijumfu tolerancije.

Posle celo veče razmišljam o ravnopravnosti, o jednakosti i slobodama. I šta smislim – ama baš ništa.