Аријаднини бркови и Тезејеве груди

Гужва високе фреквенције у Кнез-Михаиловој, али све релативно контролисано. Идем нормалним кораком праволинијски, али обазриво, како не бих нарушио просторе туђих аура и физике иако то све заједно изгледа прилично немогуће. И то се убрзо показује. Нека тигрица са шубаром од леопарда и хеланкама боје пуме мртва хладна раменом прави нада мном пристојан пенал и убацује ми се безобзирно у траку. ОК, мислим, нема проблема, гужва је, трте-мрте, ништа страшно. Након неколико корака, опет исти десен, не знам како, ваљда је била привучена некаквим сличним сафаријем из излога па је заостала, поново истим рагбијашким потезом улеће раменом и избацује ме из такта. Шаљем је у пренатално стање, рутински, како и доликује. Она се окреће да шта ја Њој и како то ја Њој. Ваљда због своје женскости и мог цвикера мисли да јој је дозвољена беспоговорна агресија. Међутим, ја се на нападе не погурим у патуљка, него улазим у равноправан гард, мрко гледам и настављам да ходам. Нешто ме с леђа граби за шал и за крагну и вуче према назад. Лафица у акцији. Хоће да ме бије. Гурам је благо, политички коректно у датом тренутку, да не би та ситуација измакла контроли. Она се судара с неким пролазником и виче како ме није срамота што ударам тог човека... Иако севају муње и громови, продужим даље да се то оконча. Она псује матер босанску, као да ме ти епитети могу додирнути, и цела се сцена ту и завршава...

Има још...

У некој кафани цура коју зову Алекс. У мушком роду, јер се у њеном телу наводно налази заточен мужјак. Претпостављам гориле, по начину на који хода и разноси пиће. Пошто је конобар(ица) у клубу, дакле нешто ради, ваљда су онда и њеном унутрашњем мужјаку због тога порасла муда па кад наручим пиће она нешто приговори и поставља се у борбени положај. Мени моментално прегорева свећица, суше ми се уста и зазуји у ушима. Поново се поставља питање – бити или не бити грбави патуљак – ипак је жена, а уз то још и клинка, педагошки да по Макаренку делујем није ред, а како се она надобудно поставила нема ми друге. Драги ме Бог смири и усмери на стрпљење, па је само нежно погледам и наручим јој нешто да попије, да наздравимо остатку вечери и тријумфу толеранције.

После цело вече размишљам о равноправности, о једнакости и слободама. И шта смислим – ама баш ништа.