Mi smo Politika

Kakve su novine potrebne Srbiji u 21. veku?

Odgovor je, za divno čudo, isti kao i kada su Ribnikari početkom 20. veka stvarali  „Politiku”.

Srbiji su potrebne snažne nacionalne novine, koje štite nacionalne i državne interese i predstavljaju glavnog protivnika podela na „prvu” i „drugu” Srbiju. Novine zasnovane na uverenju da svako može da razgovara sa svakim, da političke razlike ne mogu biti prepreka dijalogu i da u stvarima oko kojih se najviše gložimo postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu – ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem.

Srbiji su potrebne borbeno-patriotske novine, koje ne izbegavaju oštrinu prema velikim silama, ali su otvorene i za protivnike sukobljavanja sa zapadnim silama. Novine u kojim ima prostora za ultramodernu odbranu Srpstva, pa i za takav sukob sa zapadnim političarima koji bi i mnogi zapadni intelektualci podržali.

Srbiji je potreban visokoprofesionalan list, koji zna da oni koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta, u stvari, nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente. List koji podiže kulturu dijaloga i civilizuje politički prostor, list otvoren prema svim političkim opcijama, list u kom rešenja nude ljudi i iz vlasti i iz opozicije.

Takve su novine potrebne svim nacijama sveta, ali malom narodu poput srpskog možda i više. Naše su nacionalne prilike danas slične onim pod kojim je general De Gol odlučio da politički, moralni i kulturni preporod francuske nacije zahteva da državnim parama osnuje nezavisni „Mond”. Iz gomile činjenica, glasina, propagande, sumnji i kleveta, strahova i nada, zadatak je urednika da odaberu, slože i poređaju novosti za čitaoce. To je sveta zadaća u demokratskom društvu jer su dnevne novine „biblija demokratije”, jedina knjiga koju većina građana svakog dana pročita. Tako je barem verovao Volter Lipman.

U dva svetska rata Ribnikari su pokazali kako takve nacionalne novine  postaju neodvojive od nacije. Takav je list nacionalno dobro, ma u čijem vlasništvu formalno bio, i to je aksiom koga su se u slučaju „Politike” barem u nekoj meri držali čak i komunisti, koji su vladali bez opozicije.

To je ideal kom „Politika” i danas pod novim okolnostima teži. Svaki čitalac koji kupi ovaj list zato ima pravo da bude strog prema novinarima i urednicima koji danas prave „Politiku”,  jer su Ribnikari lestvicu podigli visoko. Veoma visoko.

Ima i drugih načina da se u novinarstvu zarade pare, steknu prijatelji i ostvari uticaj. Govorim o tabloidima, iako je i početkom prošlog veka bilo listova u kojima je bilo dopušteno sve, ma kako „neprimereno, vulgarno, ekstremno desno i u krajnjoj liniji, netačno bilo” (kao u Cicvarićevom „Balkanu”, kog se više niko ne seća, iako je u ono vreme bio „nekrunisani kralj žute štampe”). Mnogi će se ugledan čovek i javni radnik danas prepoznati i u „beznadežnim građanima koji su napadani od razbojnika po peru i varoških hajduka”, kako ih je Jovan Dučić opisao na početku prošlog veka.

Ali, nisu tabloidi jedini problem naše medijske scene. Za glavnu slabost štampe i u ono je vreme smatrano prenaglašeno mešanje političara u uređivačku politiku. Ribnikari su po vokaciji bili novinari, vlasnici koji su živeli za svoje novine i marljivo im čuvali profesionalizam.  „Politika” nije izlazila pod okupacijom, a Ribnikarima je pomoglo što su Srbija i Jugoslavija u ono vreme iz ratova izlazile kao pobednice.

Ta je pobednička tradicija prekinuta devedesetih godina prošlog veka, da bi tranzicija „Politici” donela i stranog, nemačkog suvlasnika (VAC), a zatim i prve eksperimente s domaćim tajkunima i nejasnom vlasničkom strukturom. No, javno je dobro čuvano tako što je država u „Politici” zadržala „zlatnu akciju” koja je uređivačku politiku našeg najstarijeg lista zadržala u našim rukama. To nije bio slučaj s konkurencijom. Zapadne sile porazile su Srbiju u ratovima devedesetih, a veoma uticajni postali su mediji zapadnih kompanija ili pod uplivom stranih darodavaca. Ti mediji negoduju kad ih neko pita o nacionalnom poreklu kapitala u čijem se vlasništvu nalaze, ili o vezi donacija od kojih žive i uređivačke politike koju vode. To im ne smeta da tvrde da je srpska „zlatna akcija” u „Politici” krajnje sumnjiva stvar, pa ispada da strane pare i strano vlasništvo sobom nose i neku tobožnju moralnu i profesionalnu superiornost, da se poklonjenim evrima ne sme gledati u zube, da su sumnjivi samo oni mediji koji ne uživaju eksplicitnu podršku stranih ambasada. To sam osetila i ove sedmice, kada je urednica jednog od pola Evrope izdržavanog i profesionalno diskutabilnog sajta, koji je sebi dao kitnjasti naziv „Balkanski istraživački centar”, pokušala da na Bi-Bi-Siju diskredituje pisanje „Politike” samo time što polovina vlasništva nad listom još nije privatizovana. Kao da je ona nas uhvatila u aljkavom i selektivnom izveštavanju o „Kolubari”, a ne Svetska banka nju! Da bi odmah zatim izrekla i laž da se „Politika” finansira iz budžeta Republike Srbije.

U srpskom medijskom okruženju ponekad ispada da je „Politika” ta koja bi morala da se izvinjava što izlazi ćirilicom, što se bori za srpski nacionalni interes i što NATO bombardovanje iz 1999. naziva agresijom, a šesnaest medijskih radnika poginulih u napadu na RTS smatra nevinim žrtvama ratnog zločina. Kao što ih, uostalom, smatraju i Noam Čomski u Bostonu i Amnesti internešenel u Londonu.

Mi smo „Politika” i zato što smo 1999. bili RTS i zato što 2015. godine nismo oklevali da budemo „Šarli”. Pa makar sebe ovde Šarlijem nazivala i  gomila licemera koji svoj tobožnji duh tolerancije i dijaloga veoma retko demonstrira objavljivanjem tekstova s kojim se ne slažu. Dok „Politika” to redovno čini, pa su naši kritičari prinuđeni da prestižne nagrade za ljudska prava uručuju našim saradnicima zbog tekstova koje su objavili u „Politici” (kao što je Danica Popović tekstovima iz „Politike” osvojila  „Osvajanje slobode”).

„Politika” je javno dobro, i javnost ima svako pravo da list čita sa skepsom, da ništa ne uzima zdravo za gotovo, da zna da je udeo državnog vlasništva u „Politici” 50 posto i da dnevno proverava da li je uređivačka politika nezavisna i od državnog i od privatnog kapitala. Zato je, primera radi, „Politika” prošlog meseca čitaoce obavestila o svim aspektima nejasnog vlasništva nad listom koji su redakciji bili poznati, u istraživačkom tekstu koji je doneo više informacija nego tabloidi i konkurencija koji su se istom temom danima bavili na deset puta većem prostoru. Nismo izostavljali relevantne činjenice, niti smo ih tendenciozno selektovali.

Tako se radi u svetu, to je savremeni standard u novinarstvu. Ni „Njujork tajms”, uostalom, nije sakrio od čitalaca kada se Kondoliza Rajs tu skoro pohvalila u Kongresu da je s lakoćom zaustavljala tekstove u „Tajmsu” tako što bi se pozivala na „nacionalni bezbednosni interes”. Mnogi od nas znaju kako se nasamareno, iskorišćeno i poniženo osećaju američke kolege jer se ne tako davno Miloševićeva vlast s „Politikom” mnogo grublje poigravala.

Mi smo „Politika”. Ne finansiramo se iz budžeta Republike Srbije, ali jesmo srpski list koji u Beogradu izlazi ćirilicom. Koji se solidariše s kolegama iz pariskog „Šarlija” i preštampava im karikature. Čak i onda kada nam se ne sviđaju.