Albanski put na Zapad

U ranu zoru desetine mladih ljudi čekaju da iz Prištine krenu za Beograd. Bračni par i dete sa hlebom u plastičnoj kesi ulaze preko puta autobuske stanice, kod reklame „Mermer Bil Klinton Kumanova”. Petak je, putuje tek nekoliko Srba, sve su ostalo Albanci, odlaze s Kosova. Za nama su još dva autobusa.

U zagušljivom vozilu smenjuju se grobna tišina i opšti žamor, kao kod ljudi koji strepe od nečega. Ćute i plaše se, pa onda strah i bojazan utapaju u razmenu nekih besmislenih reči koje ih hrabre, a izgleda da se pripremaju za ispitivanja i saslušanja koja ih čekaju.

 Za sat vremena na Merdaru na kosovskoj strani prelaza počinje najgore maltretiranje. Oštar pogled i odmeravanje, pa onda strogo i agresivno pitanje, pa izvođenje napolje, pa opet ulazak trojice – što policajaca, što carinika. Opet izlaze neki ljudi, mrmljaju u bradu psovke, odlaze u kontejnere iz kojih se vraćaju, valjda slobodni. Ovakva vrsta maltretiranja bila je retka na izlasku s Kosova, ona se godinama primenjuje na Srbe koji ulaze na KiM.

Represija se odnedavno primenjuje prema Albancima, od trenutka kada su shvatili da se preko centralne Srbije, nakon dogovora o slobodi kretanja, mogu domoći Zapada. Hiljade ljudi beže sa „slobodnog Kosova”, a albanski policajci bez ikakve osnove formalno pokušavaju da ih zaustave. Na pitanje kuda idu, najjednostavniji odgovor je: u Beograd na lečenje, u Suboticu kod rođaka. Drugi sat poniženja na Merdaru počinje, a da se on ne bi događao obično neko od putnika skupi po pet evra za policiju – i sve je mirno. Jutros je nešto puklo u lancu, a očigledno da je neko od saslušavanih i izvođenih Albanaca priupitan o novcu, pa je policajac okruglog lica i crne puti i glasom čuvara logora podviknuo: „Ko traži pet evra za prelazak granice?! Bili su neki ljudi, ko je tražio i kome je rekao da treba da da pet evra?”

Onda naređuje vozaču, koji se trese od muke, da autobus vrati nazad, okrene prema Prištini i čeka. Sve vreme stoji iznad njega, a kad je završio zaokret, naredi mu da zatvori autobus i da niko ne izlazi napolje. Sa sobom je uzeo vozače i neke putnike, a ostale je ostavio da se dave, zajedno sa decom, u ovom prevozu za sirotinju.

U beznadežnom čekanju jedna službenica OEBS-a ne može da izdrži i izlazi napolje, prilazi policajcu, predstavlja se, pita, ponavlja pitanje: on ćuti, reč ne progovara. Ona odustaje i vraća se u zagušljivu kutiju. Začudo, autobus se okreće prema Beogradu i staje u red za prelaz preko ove gvozdene zavese. U serijama se vraćaju lične karte, niko nije zadržan.

Kuda idu ovi ljudi? Ko im je uništio život i šta ih čeka u susretu sa tvrdom granicom Evropske unije u koju će udariti za manje od jednog dana?

 Odlazak ovih ljudi na terenu je podržan i osnažen od kosovskih vlasti jer je ovo masa nezadovoljnika i izdržavanih osoba. Uostalom, ovo su glasači ekstremnog pokreta „Samoopredeljenje” Albina Kurtija i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja. Tako se rešavaju bede i glasača. Uz to sigurno je da će ovaj mladi, moderno odeveni čovek, ako se dokopa bilo kakvog posla, šverca ili zapadne socijale – svojoj sestri, majci uputiti sto evra da prežive. Od te crkavice gricnuće nešto i administracija u Prištini. Poniženje na Merdaru puni trenutno džep policajcu; kaže Evropi: mi sve radimo da ih zaustavimo; poručuje Albancima: ne vraćajte se!

Na srpskoj strani ulazi krupan policajac, nisko opasanog pištolja čija drška udara, redom, u svako sedište. Brzo uzima lične karte, nikoga ne gleda, onda isto tako munjevito i surovo izbacuje onu porodicu sa detetom i hlebom, jer nemaju kosovsku krštenicu kao ostala deca, a umesto njega pokazuju „ekstrakt” u koji je upisano i državljanstvo, a to se ne priznaje. „’Ajde, ’ajde... Brzo kući nazad, fiju!”, viče i odlazi u plastičnu kutiju. Svaku kosovsku ličnu kartu ovaj čovek debelih prstiju mora da pretvori u statusno neutralnu potvrdu. Štampač ne radi, pa ga udara i vadi toner.

Treći sat uveliko prolazi, jad, beda i poniženje rastu. Ovde se rađa zlo, ovde se dogodio sunovrat svake slobode, ovde su regrutovani islamisti, odavde će u Evropu bez granica, preko razrađene i plaćene veze koja čeka da im istrese ovo malo sirotinje iz džepova. Ko ima hrabrosti da ukine ovu fabriku mržnje?

Ulazimo u četvrti sat, autobus kreće, Zdravko Čolić peva na radiju: „Pisaću joj pisma duga!”