Nestvarni partneri u stvarnom životu

Ljubavne veze umeju da budu komplikovane, znaju to svi koji su bili u takvoj vrsti odnosa. Samci su tih problema pošteđeni, ali su često suočeni sa pitanjima roditelja i prijatelja da li se sa nekim viđaju. Kada je tek razvedenog Amerikanca Metjua Homana majka pozvala za praznik da ga pita da li na ručak dolazi sa još nekim, navodno da bi znala da ostavi mesto za stolom, pomislio je kako bi dobro bilo da može da joj odgovori potvrdno, iako zaista nema partnera. Iz te njegove životne situacije nastao je sajt „Nevidljiva devojka/nevidljivi dečko” (Invisible Girlfriend/Invisible Boyfriend) preko kojeg korisnici mogu da obezbede za okolinu uverljive dokaze da imaju dečka ili devojku.

Sve što korisnik treba da uradi kada se prijavi za usluge nevidljivog partnera jeste da izabere njegovo ime, godine, zanimanje, jednu od ponuđenih fotografija, tip ličnosti – da li želi duhovitog, sarkastičnog, obrazovanog, sa interesovanjima od sporta do književnosti i da smisli priču o tome kako su se upoznali i započeli romansu. U potrošačkom društvu sve može da se kupi, pa i potreba za romantikom. Cena jedinog paketa iz trenutne ponude je 25 dolara za mesec dana, a obuhvata sto es-em-es poruka, deset glasovnih i jednu rukom pisanu poruku. Na te poruke ne odgovaraju kompjuterski roboti, nego živi ljudi angažovani u firmi kojoj sajt „Nevidljivi dečko” prosleđuje poruke korisnika, naravno, bez njihovog broja telefona. Tako je moguće da na poruke jednog korisnika odgovara nekoliko različitih „nevidljivih” partnera.

Za sada, nepun mesec nakon što je probna verzija puštena u rad, usluge su dostupne samo u SAD i Kanadi, a osnivači planiraju da prošire teritoriju, kao i da uvedu nove usluge poput slanja razglednica, cveća, sitnih poklona. Rade, takođe, i na tome da „nevidljivi” partneri imaju profile na društvenim mrežama, jer se lažni nalozi lako otkriju.

„Okruženje nameće pritisak kada je reč o vašem partnerskom statusu. Od babe i dede, roditelja, kolega na poslu i radnji romantičnih komedija, izgleda kao da svi pokušavaju da nas ubede da treba da budemo u vezi sa nekim. Ali nekada vi to ne želite. Mi mislimo da je to sasvim normalno”, objasnio je Kajl Tabor, jedan od osnivača „Nevidljivog dečka – devojke”.

Tvorci ovog sajta preporučuju ga i kao način da se prikrije istopolna veza u konzervativnim sredinama, da se lako odbije nepoželjan udvarač ili kao dobru vežbu za komunikaciju sa partnerom čak i za one koji već imaju dečka ili devojku.

Psiholog Zoran Musterović tumači ovaj koncept kao pokušaj samaca da prevaziđu osećaj nelagode izazvan pritiscima okoline.

„To ne znači da okolina više ceni ljude koji imaju partnere, nego je reč o očekivanjima koja porodica, prijatelji ili kolege imaju od osobe određenog statusa. Ako neko ima posao, platu, određeni broj godina, sredina od njega očekuje i da bude u trajnoj emotivnoj vezi”, objašnjava Musterović i savetuje da se ne treba prilagođavati tuđim očekivanjima.

Ono na šta su, sudeći prema konceptu, osnivači ovog sajta računali jeste da se niko zaista neće zaljubiti u svog zamišljenog partnera ili da makar neće osetiti bliskost prema njemu. Ukoliko se to ipak dogodi, psiholog Musterović kaže da osoba tada zanemaruje uspostavljanje novih socijalnih kontakata. Najbolji način da se iz ove laži izađe, prema njegovom mišljenju, jeste da se u nju i ne ulazi: „Čovek treba da prihvati status samca, da okolini stavi do znanja da je to u redu, pa će i sredina smanjiti pritisak na njega.”

I psiholozi čije reči prenose internet portali pišući o „Nevidljivom dečku” ukazuju na mogućnost da komunikacija sa „ko bajagi” partnerom izazove emotivnu reakciju korisnika. Oni tvrde da internet smanjuje emotivnu uzdržanost kod ljudi i da se u tom virtuelnom prostoru osećaju slobodnije. To upoređuju sa situacijom u kojoj, na primer, putnik u vozu ispriča svoju životnu priču potpunom neznancu koji sasvim slučajno sedi pored i kojeg više nikada neće sresti.

A. Marinković