Zvono koje nije htelo da bude top

Valjevo – Sa crkava, manastira i ostalih bogomolja u Valjevu i okolini tokom Prvog svetskog rata demontirano je i odneto preko 1.800 tona zvona.Njihovo sabirno mesto bila je livnica „Grosmajer” i Inzbruku.Od njih nije pravljena bižuterija niti raskošne metalne ograde za tamošnje dvorce i zamkove, već su izlivane topovske cevi i granate kojima se udaralo po srpskom narodu.

Jedno od retkih zvona koje je izbeglo tu sudbinu je ono sa hrama Svetog arhangela Mihaila, čiji temelji potiču iz vremena Nemanjića.Hram poznatiji kao Valjevska Gračanica već nekoliko godina je u žiži javnosti, jer mu preti potapanje u vode buduće hidroakumulacije Rovni, čemu se protive vernici i veliki broj građana.Najverovatnije, zbog toga u senci su se našle neke druge osobenosti i znamenitosti ove bogomolje, koja je inače 1977. godine stekla status spomenika kulture, tj. kulturnog dobra.

„Pri vladanju knjaza serbskog Mihaila III Obrenovića crkva Gračanička Hrama Svetog Arhistratiga Mihaila nabavi i plati ovo zvono izliveno u Vršcu čerez braću Bota 1860”.Navedeni natpis svedoči da je zvono ovog hrama jedno od najstarijih sačuvanih u Srbiji.

–Okupacijom Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu austrougarska vojska je, pored zlodela nad civilima, učinila i svojevrsni duhovni genocid.Od severa zemlje pa do juga skidali su zvona sa srpskih crkava i kao ratni plen pretapali u svojim livnicama u topovske cevi i granate koje su potom „vraćali” srpskoj vojsci i golorukom narodu.Gračaničko je među retkima koje je preživelo ta burna vremena. Iako nema zvaničnih podataka i pouzdanih zapisa, može se čuti priča, da kada su austrijski vojnici krenuli ka hramu u kanjonu reke Sušice u ataru valjevskog sela Tubravića, da su im u susret pošli srpski vojnici i narod a ovi se toliko uplašili da su se razbežali na sve strane.Tako je ovo zvono izbeglo da postane topovska cev uperena prema svom narodu – kaže Nemanja Radojičić, v.d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Valjevu, koji brine o kulturnim dobrima i drugoj vrednoj zaostavštini iz naše prošlosti.Inače, istorija ovog i nekih drugih crkvenih zvona, dodaje on, dovodi se u vezu sa pričom o prvim zvonolivnicama u ustaničkoj Srbiji.Nema sumnje da su ključne ličnosti i majstori bili Rumuni iz Erdelja:Jonas Fogarasi i Jonas Bota, mada ništa manje nisu značajni ni Avram Popović, Italijan Tomazo Ričini i dva ruska livca Grigorije Poljakov i Kozma Kalinjin.Smatra se da je Fogarasi izlio prvi top za Karađorđeve ustanike 1804. godine. Njegova specijalnost ipak su bila crkvena zvona.

–Praviteljstvujušči sovjet serbski poručio je od Bote zvono za Sabornu crkvu Svetog arhangela u Beogradu.Izlio je 1812. godine u Beogradu, u vreme Karađorđeve vladavine, zvono namenjeno manastiru Radovašnica pod Cerom, i da se ono danas nalazi u Muzeju umetnosti u Zagrebu, kao zaostavština, profesora dr Viktora Hofilera, arheologa. Svoj znalački rad Bota je nastavio i posle Prvog srpskog ustanka prešavši u Vršac gde se oženio Katom Petrović, da bi mu venčani kum bio Karađorđe.Posle Botine smrti zvonolivnicu su nasledili njegovi sinovi Stefan i Đorđe, koji su izlili zvona za mnoge crkve među kojima i za Valjevsku Gračanicu koje je sačuvano do današnjih dana.Ono posle toliko vremena treba manje da zvoni a više da priča o istoriji zvonolivnica, ali i neveselim sudbinama sa pojedinim hramovima u Srbiji – ističe Nemanja Radojičić, koji ne veruje da će crkva biti potopljena i da zbog toga nema razloga za nagađanja gde će ovo izuzetno vredno zvono biti smešteno.

Budo Novović