Velika energija mame Zuzane

Kovačica – O Zuzani Halupovoj, čini se, sve se zna. Postoji pedantna faktografija koja je prebrojala preko pola veka rada, hiljade slika naive, kilometre i gradove koje je proputovala, sve izložbe i susrete na najvišem nivou sa državnicima i svetskim zvezdama, odlikovanja, nagrade… Ona sama, kažu oni koji su drugovali s njom, nikada nije preozbiljno shvatala svoje slikarstvo. Slavu i popularnost još manje. Radila je svakoga dana, slikala je mnogo i lako, u kuhinji kraj „smederevca”, na malenom štafelaju, sa kog se slivala uljana boja – najviše crvena, žuta slovačka plava – sve najsnažnijeg intenziteta. 

Šezdesetak slika, štafelaj koji je uvek nosila sa sobom, fotografije, knjiga utisaka mame Zuzane iz njenog doma i Zuzanina bronzana bista, jedva spasena iz kućnog podruma, po prvi put njeni lični predmeti i prepiska sa poznatim ličnostima, čine postavku čiji je autor Ana Žolnaj Barca i koja traje do 5.marta. Za ovu prigodu štampane su bojanka i razglednice sa motivima Zuzaninih slika, koje će opet u svet. Time će biti obeleženo devet decenija od njenog rođenja.

– Šta je tajna njenih slika? Tajna je ona sama. Svima se radovala i to široko srce i velika duša mame Zuzane, to je energija koja se izliva sa njenih slika kao univerzalna poruka čitljiva na svim geografskim širinama. Ona je stvarala vesele, pozitivne životopise najsrećnijeg doba svog života – svog detinjstva, a ista radost života ne izostaje ni na slikama, čija tema su slovačka tradicija i običaji, biblijski motivi i život romskih čergi. Zuzanu su zato zvali slikarkom dečje duše, a tu je, na svakom platnu i Katka, devojčica okruglih rumenih obraza, nevinih očiju – njena nerođena kćer, objašnjava istoričarka umetnosti Jarmila Čendić, Kovačičanka i Zuzanina prijateljica.

Direktorka kovačičke Galerije naivne umetnosti Marija Raspir, seća se Halupove kao potpuno neverovatne, a istovremeno i obične žene.

– Od ranog jutra imala je goste, pre svega svoje komšinice i drugarice iz crkve kojima je odgovarala na bezbroj pitanja o mestima na kojima je bila. Pripovedala im je kako je u dalekom Japanu, kako se i zašto sneg iz Dizeldorfa preselio na njena platna i kako su ulice Njujorka podjednako ravne i paralelne kao u njenoj Kovačici...

Zuzanine slike su imale obožavaoce širom sveta, a ona, kako se ponašala sa prvim komšilukom tako je dočekivala i poznata imena. Seljani još prepričavaju kako je veliki Piter Justinov pronašao malo južnobanatsko selo i jednoga dana zakucao na vrata njene vlažne kućice. Dolazile su i druge zvezde da vide šarene zime kovačičke, njenu Gračanicu pored statue „Pobednika”, razdraganu decu u slovačkoj nošnji u Skadarliji…

Mnogo novca od njenih slika otišlo je organizacijama Unicef, Unesko i Crvenom krstu u Ženevi, čiju zgradu krasi monumentalna kompozicija, sa desetinom likova dece u tradicionalnoj slovačkoj nošnji sa obeležjima ove organizacije. Tu je i možda najpoznatija „Deca UN” iz 1974. godine sa Zemljinom kuglom, zgradom Unicefa, Kipom slobode, razdraganom decom sveta, a iste godine ova organizacija je njenu sliku „Zima” umnožila kao novogodišnju čestitku u milionskom tiražu. Još za života, a i nakon smrti 2001. godine, tema je velikog broja publikacija, monografija i dokumentarnih filmova. Njene slike zauvek će biti u galerijama i privatnim zbirkama naive sveta, a kada su je odveli u jedan od najvećih domova umetnosti, pariski Luvr, da vidi Da Vinčijevu neprolaznu „Mona Lizu”, samo je rekla: „Lepa je, ali su moja deca lepša”.

Dolaze iz celog sveta

Danas u Kovačicu, selo od 7.000 hiljada stanovnika, godišnje dođe i poseti Galeriju naivne umetnosti tri puta toliko turista. Sezona traje od marta do novembra, dnevno tada bude i do 700 posetilaca, najviše ih je iz inostranstva, putnika sa svih kontinenata.