Велика енергија маме Зузане

Ковачица – О Зузани Халуповој, чини се, све се зна. Постоји педантна фактографија која је пребројала преко пола века рада, хиљаде слика наиве, километре и градове које је пропутовала, све изложбе и сусрете на највишем нивоу са државницима и светским звездама, одликовања, награде… Она сама, кажу они који су друговали с њом, никада није преозбиљно схватала своје сликарство. Славу и популарност још мање. Радила је свакога дана, сликала је много и лако, у кухињи крај „смедеревца”, на маленом штафелају, са ког се сливала уљана боја – највише црвена, жута словачка плава – све најснажнијег интензитета. 

Шездесетак слика, штафелај који је увек носила са собом, фотографије, књига утисака маме Зузане из њеног дома и Зузанина бронзана биста, једва спасена из кућног подрума, по први пут њени лични предмети и преписка са познатим личностима, чине поставку чији је аутор Ана Жолнај Барца и која траје до 5.марта. За ову пригоду штампане су бојанка и разгледнице са мотивима Зузаниних слика, које ће опет у свет. Тиме ће бити обележено девет деценија од њеног рођења.

– Шта је тајна њених слика? Тајна је она сама. Свима се радовала и то широко срце и велика душа маме Зузане, то је енергија која се излива са њених слика као универзална порука читљива на свим географским ширинама. Она је стварала веселе, позитивне животописе најсрећнијег доба свог живота – свог детињства, а иста радост живота не изостаје ни на сликама, чија тема су словачка традиција и обичаји, библијски мотиви и живот ромских черги. Зузану су зато звали сликарком дечје душе, а ту је, на сваком платну и Катка, девојчица округлих румених образа, невиних очију – њена нерођена кћер, објашњава историчарка уметности Јармила Чендић, Ковачичанка и Зузанина пријатељица.

Директорка ковачичке Галерије наивне уметности Марија Распир, сећа се Халупове као потпуно невероватне, а истовремено и обичне жене.

– Од раног јутра имала је госте, пре свега своје комшинице и другарице из цркве којима је одговарала на безброј питања о местима на којима је била. Приповедала им је како је у далеком Јапану, како се и зашто снег из Дизелдорфа преселио на њена платна и како су улице Њујорка подједнако равне и паралелне као у њеној Ковачици...

Зузанине слике су имале обожаваоце широм света, а она, како се понашала са првим комшилуком тако је дочекивала и позната имена. Сељани још препричавају како је велики Питер Јустинов пронашао мало јужнобанатско село и једнога дана закуцао на врата њене влажне кућице. Долазиле су и друге звезде да виде шарене зиме ковачичке, њену Грачаницу поред статуе „Победника”, раздрагану децу у словачкој ношњи у Скадарлији…

Много новца од њених слика отишло је организацијама Уницеф, Унеско и Црвеном крсту у Женеви, чију зграду краси монументална композиција, са десетином ликова деце у традиционалној словачкој ношњи са обележјима ове организације. Ту је и можда најпознатија „Деца УН” из 1974. године са Земљином куглом, зградом Уницефа, Кипом слободе, раздраганом децом света, а исте године ова организација је њену слику „Зима” умножила као новогодишњу честитку у милионском тиражу. Још за живота, а и након смрти 2001. године, тема је великог броја публикација, монографија и документарних филмова. Њене слике заувек ће бити у галеријама и приватним збиркама наиве света, а када су је одвели у један од највећих домова уметности, париски Лувр, да види Да Винчијеву непролазну „Мона Лизу”, само је рекла: „Лепа је, али су моја деца лепша”.

Долазе из целог света

Данас у Ковачицу, село од 7.000 хиљада становника, годишње дође и посети Галерију наивне уметности три пута толико туриста. Сезона траје од марта до новембра, дневно тада буде и до 700 посетилаца, највише их је из иностранства, путника са свих континената.