Žene ubijaju, zar ne

Broj žena u parlamentu je nikada veći. Po tome je Srbija peta u Evropi. I to zahvaljujući sistemu kvota koje definišu broj poslanica u Skupštini. Ali, van parlamenta, život žena je sve teži. Apsurdno je da raste broj zakona koji štite ženu od nasilja u porodici ili od diskriminacije na radnom mestu, a da broj žena koje završavaju na biroima za nezaposlene ili u čituljama raste iz godine u godinu.

Šta je uzrok tome da je ženama bilo mnogo bolje u socijalizmu nego danas i kako se dogodilo da je emancipacija pojela svoju žensku decu? I zbog čega se od 25.000 nevladinih organizacija u Srbiji svega 100 do 120 njih aktivno bavi borbom za ženska prava? Cinici bi rekli da se mnogo više pripadnika civilnog sektora bavi zaštitom seksualnih manjina ili ulaskom Srbije u različite vojne i političke saveze, nego što se bave poboljšanjem položaja žena u društvu.

Na njihova leđa se, zapravo, strovalio sav teret ratova, krize i bede poslednje dve i po decenije. Iako su one te koje su sačuvale svoje porodice, istraživanje „Politike” i agencije „Faktor plus” pokazalo je da prosečna srpska žena nema vremena za frizera, kozmetičara i rekreaciju. Nema vremena ni da ode da primi nagradu „heroina socijalne tranzicije”, koju joj svih ovih godina, a obavezno oko svakog 8. marta, daju sociolozi, odajući joj priznanje za očuvanje porodice u vremenu koje je prohujalo s vihorom ratova i bede. Jer, ona svoje slobodno vreme posvećuje brizi o naslednicima, ali i vidanju „rana” svojoj jačoj polovini, čija je mentalna stabilnost krhka poput porculanske balerine iz bakine predratne vitrine. Naime, njegov muški ego u tranziciji i ekonomskoj krizi gotovo je uništen.

O frustracijama „glave porodice” dovoljno govori podatak da je u poslednja tri meseca čak 12 žena stradalo u porodičnom nasilju. Žrtve nasilja su ne samo žene na marginama društva, već i one iz „kruga dvojke”. Tokom 2014. godine ubijeno je 27 žena, godinu dana ranije 44 žene. Pre tri godine, ubijene su 32 žene, tokom 2011. godine – 29 njih, dok je u 2010. godini smrtno stradalo 20 žena.

Iako broj zakona, konvencija i propisa koje štite ženu od nasilja u porodici raste iz godine u godinu, istovremeno raste i broj žrtava porodičnog nasilja.

Govor brojki i slova je neumoljiv. Tokom 2013. godine prijavljeno je 9.800 slučajeva nasilja, a godinu dana ranije 9.327 – čak hiljadu slučajeva više u odnosu na 2011. godinu i čak tri hiljade više u odnosu na 2008. godinu kada su prijavljena 6.272 slučaja nasilja. Podaci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja govore da broj prebijenih i ubijenih žena raste iz godine u godinu – 2006. godine bilo je prijavljeno „svega” 3.441 slučaj nasilja, dakle trostruko manje nego 2013. godine.

Stručnjaci kojima je u opisu posla crtanje profila žrtve nasilja, ističu da su nezaposlene i ekonomske zavisne žene pod većim rizikom da okrenu SOS telefon, a podaci izvedeni iz poslednjeg popisa stanovništva govore da više od 57 odsto žena spada u kategoriju izdržavanog lica. Statistika rodne (ne)ravnopravnosti govori da su žene te žene koje u većem procentu upisuju i završavaju fakultete, pa se tako, primera radi 2012. godine, među upisanim studentima nalazilo 56 odsto žena, a među diplomiranim akademcima – 58 odsto predstavnica lepšeg pola. Međutim, one i dalje čine većinsku radnu snagu u manje plaćenim profesijama – prosveti, zdravstvu i sektoru socijalnih usluga, a muškarci i dalje dominiraju u profesijama koje su sinonim za novac, uticaj i moć.

Ilustrativni dokaz teze da su žene češće nezaposlene jeste i statistika iz 2013. godine koja svedoči da zaposlenih žena ima 16 odsto manje u odnosu na zaposlene muškarce. Analiza zarada iz marta 2014. godine govori o platnom jazu između muških i ženskih zarada – plata žena zaposlenih u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti iznosila je 57.871 dinar, a plata muškarca 70.823 dinara. Zarada žena u obrazovanju iznosila je 56.550 dinara a muškarac na istom radnom mestu dobijao je 65.507 dinara.

Međutim, jaz u zaradama između žena i muškaraca i rodna neravnopravnost u poslovnom svetu nisu zaštitni znak samo srpske tranzicije. Evropski zavod za statistiku objavio je podatak da su žene u Evropskoj uniji u proseku zarađivale 16,4 odsto manje od muškaraca u 2013. Istraživanje Eurostata takođe je pokazalo da muškarci dominiraju na rukovodećim položajima u firmama, dok žene najčešće rade kao administrativni radnici i u oblasti prodaje i usluga. Osim toga, svaka treća zaposlena žena je u 2013. godini radila sa nepunim radnim vremenom, dok je to bio slučaj sa svakim desetim muškarcem. Najveći jaz između zarada muškaraca i žena zabeležen je u Estoniji, gde su žene imale za trećinu manju platu, a zatim slede Austrija, Češka i Nemačka. Najmanja razlika u platama bila je u Sloveniji, na Malti, u Poljskoj, Italiji i Hrvatskoj.

Na nivou cele EU stopa zaposlenosti žena je u 2013. iznosila 62 odsto, a gotovo trećina njih radila je sa nepunim radnim vremenom. Stopa zaposlenosti muškaraca bila je čak 74 odsto, a samo osam odsto njih je radilo sa nepunim radnim vremenom. Podaci Eurostata govore da je u 2013. trećina žena bila na rukovodećim položajima u evropskim firmama i da žene čine većinsku radnu snagu u evropskoj administraciji i oblasti usluga i prodaja.

Podaci Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s civilnim društvom govore da je u Srbiji aktivno između 100 i 120 ženskih nevladinih organizacija – najveći broj njih bori se protiv nasilja u porodici i za poboljšanje ekonomskog položaja žene. Veoma je malo onih koji se bave obrazovanjem i poboljšanjem zdravstvenog položaja žena i pripadnicama lepšeg pola koje su višestruko diskriminisane.

Najveći donatori ženskog civilnog sektora su ambasade – pre svega skandinavskih zemalja i agencije Ujedinjenih nacija. Švedska agencija za međunarodni razvoj najviše novca daje za promociju rodne ravnopravnosti, UNDP podržava projekte onih NVO koje se bore protiv partnerskog nasilja, agencija UN za žene uglavnom finansira žensko preduzetništvo, što čini i USAID, ali i Švajcarska agencija za razvoj i nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ.

Njena ekselencija Džulija Fini, koja je krajem 2013. godine postala ambasadorka Australije u Beogradu, veoma brzo je uspostavila saradnju sa ženskom nevladinom organizacijom ETNO mreža, koja okuplja žene koje se bave proizvodnjom tradicionalnih rukotvorina. Ona je u svojoj rezidenciji organizovala izložbu njihovih ručnih radova, a potom je ženama koje se bave izradom staparskih ćilima kupila razboje za izradu ovih unikatnih tepiha. Ambasada Švedske finansijski je pomagala rad Uprave za rodnu ravnopravnost, dok se ona nije ugasila, a uskoro će početi saradnju s Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost na čijem se čelu nalazi Zorana Mihajlović. Norveška ambasada finansirala je projekte Autonomnog ženskog centra u Beogradu, koji se bori protiv nasilja u porodici, Centra za podršku ženama iz Kikinde, koji takođe pomaže žrtvama rodno zasnovanog nasilja, Centar za žene i decu žrtve porodičnog nasilja iz Niša i nevladinu organizacije ADRA, koja podiže svest žena o borbi protiv nasilja. Norvežani su finansirali i Centar za proizvodnju organske hrane iz Selenaca, koji su osnovali žene, Joga federaciju Srbije, u kojoj su trenirale žene žrtve porodičnog nasilja, Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju iz Beograda i Kancelariju za inkluzija Roma iz Novog Sada koja pomaže nezaposlenim Romkinjama.

Katarina Đorđević

-----------------------------------------

Za kuvanje – dva sata i deset minuta dnevno

Statističari feminističke provenijencije barataju podatkom da prosečna srpska žena za pripremanje i pečenje hrane dnevno potroši dva sata i deset minuta, održavanje domaćinstva dnevno joj „ukrade” 51 minut, a pranje sudova pola sata. Na brigu o detetu, odnosno na čuvanje, hranjenje, oblačenje, podučavanje naslednika, žena u proseku potroši 24 minuta dnevno. Za šetnju mališana utroši oko 40 minuta, a pola sata investira u pomoć deci oko izrade domaćih zadataka. Ova statistika postaje zanimljivija kada se uporedi s podatkom da srpski vlasnici Adamove jabučice za operativne poslove oko naslednika požrtvovano potroše devet minuta dnevno – uglavnom u igri i deljenju vaspitnih lekcija. Prosečan Srbin hranom se bavi 16 minuta, a sudovima tri minuta.

-------------------------------------------

KARLOV UGAO

• I za muškarce, 8. mart je praznik – Dan iskupljenja.

• Malo se govori o nasilju nad slabijim polom. Više o nasilju nad ženama.

• Zabranjeno je više tući decu. Za ženu važi isto, manje-više.

• Da li je suprug žene ministra – gospodin ministarko?!

• Zašto se za 8. mart kupuju ruže? Da izbrišu sve ružno.

• Jedan tajkun je ženi kupio „mercedes”. Kojim ga je ona posle odvezla u zatvor.

• Kod nas se strogo poštuje rodna ravnopravnost. Penzije su smanjene i penzionerima i penzionerkama.

Dragutin Minić