Ustavna omča oko Republike Srpske

Od našeg dopisnika

Banjaluka – Od trenutka kada je pre skoro dve decenije potpisan Dejtonski mirovni sporazum, a BiH uspostavljena kao decentralizovana zemlja sastavljena od dva snažna entiteta – RS i FBiH – otpočela su političko-diplomatska nastojanja za njenu razgradnju. U pokušaju da osnaže zajedničke institucije BiH i utoliko razvlaste one u Banjaluci, Ameriku su, po mišljenju naših sagovornika, podržavale i evropske zemlje.

Ova nastojanja, tvrde oni, najslikovitije opisuje obećanje tvorca tog sporazuma Ričarda Holbruka koje je, navodno, dao Aliji Izetbegoviću još u samom Dejtonu. Holbruk je, kako neki tvrde, Izetbegoviću tada rekao da potpiše sporazum, a na Americi ostaje briga da naknadno razvlasti RS. Da je takvo obećanje možda i dato, konstatuju naši sagovornici, svedoče brojne američke inicijative za ustavne reforme po pravilu praćene snažnim političkim pritiscima, koje su pak odreda propadale.

Uspešnije su, međutim, u tom pravcu delovali visoki predstavnici u BiH koji su, na svoju ruku tumačeći takozvana bonska ovlašćenja, uz podršku SAD i EU, od RS oduzeli na desetine vitalno važnih nadležnosti, namećući čak i izmene Ustava RS. Rezimirajući, naši sagovornici kažu da su i mimo spektakularno najavljivanih procesa o ustavnim reformama, od kojih su najkrupniji Butmirski proces iz 2009. vođen u bazi Eufora i takozvani Aprilski paket iz 2006, tekla tiha otimanja nadležnosti. Ovi paketi, a naročito Aprilski paket, po oceni učesnika u pregovorima, predviđali su dodatne nadležnosti za BiH, poput poljoprivrede, nauke i tehnologije, pa čak i uvođenje jednog predsednika BiH, vlade BiH...

Podaci o upletenosti Amerike i OHR-a u Aprilski paket objavljeni su i na „Vikiliksu”. Tokom aktivnog lobiranja da se ovaj paket usvoji, tadašnji ambasador SAD u BiH Daglas Meklhejni bošnjačkim i hrvatskim političarima u Sarajevu nudio je drugu fazu ustavnih promena, koja bi, odmah nakon usvajanja ovog paketa, trebalo da dovede u pitanje kompletnu RS.

Meklhejni je pisao da je Aprilski paket trebalo da bude samo „prva faza” ustavnih promena, iza koje bi došlo do „preispitivanja” entitetskih struktura vlasti. „Paketi koji su se nudili padali su zbog raznih razloga. Nekada partije iz Sarajeva nisu bile zadovoljne aranžmanima jer nisu radikalno menjali ustav, nekada je otpor iz RS bio previše snažan. Svi predlozi dolazili su spolja, nikad iznutra. Nekad su inicijatori ustavne reforme bile i nevladine organizacije, nekad su američki kongresnici predlagali rezolucije tražeći ustavne reforme”, svedoče učesnici pregovora koji dodaju da na pojedinim adresama na Zapadu, po svemu sudeći, sazreva razmišljanje da je dejtonska mera jedina koja je dugoročno održiva u BiH.

Na tragu te politike jeste i ona koja je trenutno aktuelna u RS i koja se u najkraćem može ilustrovati stavom Milorada Dodika, predsednika RS, koji neprestano ponavlja da nema ništa protiv BiH, ali striktno onakve kakva je definisana u Dejtonu, sa devet nadležnosti.

„Nikada nisam sporio BiH u njenim dejtonskim okvirima. Jeste li nekada čuli da osporavam bilo koju ustavnu nadležnost BiH? Ne sporim ni one nadležnosti koje su naknadno prenesene, ali uz jasno predviđenu proceduru, koja nužno podrazumeva i izjašnjavanje Parlamenta RS. Sve ostalo jeste sporno. Pitanje naše autonomije za nas je vitalno pitanje i zbog toga je za svaki transfer nadležnosti morala postojati saglasnost strana, a strane su RS i FBiH. Toga nije bilo”, navodi Dodik.

Osim gotovo svih političkih partija iz RS koje godinama ukazuju na pristrasnost zapadne politike, Vlada RS redovno je o ovim nastojanjima u svojim izveštajima upozoravala i SB UN. U poslednjem od njih, između ostalog, napominje da je prenošenje velikog broja nadležnosti koje je izvršio visoki predstavnik rezultiralo neefikasnim institucijama i disfunkcionalnom politikom koja karakteriše današnju BiH. Analitičari smatraju da se prava kuhinja za razgradnju Ustava BiH nalazi na relaciji Vašington–Istanbul i da Evropa najčešće tercira američkim nastojanjima. Po tim shvatanjima, Vašington na taj način kompenzuje Turskoj status večitog kandidata za EU, a istovremeno, kako kažu, na ovom terenu podstiče vlastitu politiku kontrolisanog haosa.

„Kroz sve pritiske koji su visili nad RS provlačila se opasnost poznata kao ’duh Dejtona’. Tumačenjem tog duha, umesto slova, BiH je uz pomoć SAD u režiji OHR-a dobila desetine nadležnosti”, smatraju analitičari.

Sa tim ocenama slaže se i Gostimir Popović, politički analitičar, koji tvrdi da je namera SAD bila da RS potraje svega pet godina.

„Sve ustavne reforme pravljene su na tri lokacije – u Vašingtonu, Istanbulu i Sarajevu. Aprilski paket zamalo je prošao, ali je iz Istanbula sugerisano da Sarajevo može dobiti više. Na svu sreću, paket je pao”, kaže Popović. On smatra da SAD kroz podršku Sarajevu ostvaruju i neke bezbednosne interese, budući da, kako kaže, na takozvanom južnom krilu NATO-a nastoje imati oslonce na ovim prostorima. Ti oslonci su, nastavlja Popović, Sarajevo i Tirana.

Situaciju slično vidi i sociolog Slobodan Nagradić, u dva navrata učesnik razgovora o ustavnim promenama, koji ističe da se cilj svih dosadašnjih i nekih sutrašnjih razgovora ove vrste može svesti na pokušaj veće centralizacije BiH i slabljenje nadležnosti entiteta. „Taj plan će kod bošnjačkih političara zauvek postojati i nikada neće nestati”, zaključuje Nagradić i napominje da se političari u Sarajevu u vezi sa ovim pitanjem razlikuju samo u oceni kada je pravi trenutak da se ustavne reforme stave na sto.

Govoreći o spoljnom faktoru koji podstiče razgradnju Ustava BiH, Nagradić kaže da se on može detektovati uglavnom u EU i SAD, koje, ipak, ne bi radikalno ukinule „Dejton” – smatrajući ga svojim delom – ali da svakako teže što većoj centralizaciji BiH, na štetu RS. Nagradić podseća da je razgovore na kojima je učestvovao, prvi put u organizaciji američkog Instituta za mir, vodio Amerikanac Donald Hejs, tadašnji zamenik visokog predstavnika, dok je druge, u Butmiru, između ostalih, vodio tadašnji zamenik državnog sekretara SAD Džejms Stajnberg.