Oporezivanje eksproprijatora

Šta je najveći problem današnjice? Ekonomska nejednakost, sudeći bar po reakcijama na Piketijevu knjigu „Kapital u 21. veku”, upravo objavljenu na srpskom, kao i po tekstovima i intervjuima onih kojima ekonomija nije struka (filozofa, komunikologa, režisera... dopuniti niz). Dakle, ne usporeni privredni rast, ne dužnička kriza, ne globalno zagrevanje, ne početak novog hladnog rata, ne siromaštvo. Ništa od toga, nego nejednakost, i to ne nejednakost procesa, koja podrazumeva diskriminaciju ljudi, nego nejednakost ishoda. Za piketijance je jedino bitna razlika u bogatstvu i dohotku između bogatih i siromašnih.

Zašto je nejednakost problem? To baš nešto i ne čujemo od njenih žestokih kritičara. Kao da je dovoljno da se pomene sama reč, pa da svi treba da padnu na kolena i uverljivo priznaju da je nejednakost zlo – „dve noge loše”. Ukoliko se usude da postave pitanje o posledicama nejednakosti, mora da su agenti neoliberalizma i ovlašćeni zastupnici lešinarskog kapitalizma. Jer sve što ima veze sa slobodnim tržištem, to mora da rade plaćenici, što oni koje CIA plaća direktno (eh, lepo je to formulisao Đura Čvorović), što putem njenih filijala. Jer slobodno tržište, kapitalizam, preduzetništvo i slične arhaizme neko može da podržava jedino ukoliko je glup ili pokvaren, a jedno ne isključuje drugo. Pa onda i nema potrebe da se bilo šta argumentuje.

A ekonomska nauka se odavno bavi fenomenom ekonomske nejednakosti i njenih posledica po društveno blagostanje i, naročito, po privredni rast. Prvi ozbiljni radovi na tu temu pojavili su se još pedesetih godina prošlog veka. I šta je zaključak? Nema jednoznačnog odgovora – postoje mehanizmi kojima nejednakost pospešuje, ali i mehanizmi kojima nejednakost usporava privredni rast. I njihova relativna snaga zavisi od dejstva mnogobrojnih faktora, poput nivoa same nejednakosti. Osnovni mehanizam kojim uvećanje nejednakosti dovodi do usporavanja privrednog rasta, pokazalo se, jeste politički pritisak ka prisilnoj preraspodeli kojim se uvodi snažno, progresivno oporezivanje praćeno transferima, što umanjuje podsticaje bogatima da stvaraju bogatstvo, a siromašnima da uvećaju svoju ekonomsku efikasnost. Dakle, prisilna preraspodela oporezivanjem nije lek, već naprotiv, osnovni mehanizam kojim nejednakost usporava privredni rast.

A upravo je to recept za svetlu budućnost koji nude piketijanci: žestoko oporezivanje bogatih. Kako kaže jedan od apologeta piketijanstva, filozof Srećko Horvat (kulturni dodatak „Politike”, 13. decembra prošle godine): „Progresivnim oporezivanjem ogromnog bogatstva koje postoji,…ta sredstva[bi se] mogla preraspodeliti tako da svi na svetu žive normalno.” Dakle, deljenje postojećeg kolača – verovatno će ga podeliti neko benevolentan! Na stranu što bogatstvo ne pada s neba, već ga stvaraju pre svega oni koji su bogati. I krave muzare prestaju da daju mleko ukoliko sa njima loše postupate. A bogati su, za razliku od krava, bar racionalna bića. A imaju i nešto veću slobodu izbora.

E, sada, zaljubljenici teorije radne vrednosti, koju je, doduše, ekonomska nauka odavno napustila, budući da ne može dobro da objasni proces proizvodnje, kažu da bogatstvo stvaraju samo radnici, koji su siromašni samo zbog toga što ih eksploatišu kapitalisti i eksproprišu višak vrednosti koji stvara rad. Ako je to tako, onda zaljubljenici u takve koncepcije treba da, doslednosti radi, traže ukidanje kapitalizma i povratak u raj na zemlji bez kapitalističke eksploatacije. Bar imamo dosta empirijskih uvida u to kako je izgledao.

I tu se krije fundamentalna nedoslednost piketijanaca. Traži se opstanak kapitalizama i njegovo nesputano funkcionisanje u domenu proizvodnje i stvaranja dohotka i bogatstva, ali i njegovo ukidanje ili bar radikalno obuzdavanje u pogledu raspodele tako stvorenog dohotka i bogatstva. Ne bi piketijanci ničega da se odreknu.

Tu polako dolazimo do (samo) nekih problema savremene levice: nedoslednost i neuverljivost. Umesto one nekadašnje, koja je obznanila eksproprijaciju eksproprijatora, ova nova, piketijanska, eksproprijatore bi samo da oporezuje, pa da živi od rezultata njihove eksproprijacije. Osnovni razlog za to je želja za što većim materijalnim bogatstvom, koje kapitalizam tako dobro stvara. Nasuprot tome, levičari starog kova jasno su stavili do znanja da ih materijalno bogatstvo ne interesuje – i da mogu da izgube samo lance. Zato ih je i svet tada ozbiljno shvatio, za razliku od ovih današnjih. A te današnje negde odozgo gleda Streljnikov. I verovatno se podrugljivo smeje.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu