Fantomi srpske tranzicije

Kad bi se ovdašnja tranzicija pretočila u film, sigurno bi u njemu glavne uloge igrala najmanje trojica fantoma. Oni su vladari srpskog tržišta i njime špartaju, tako da njihovog lika niko ne može da se seti, iako su im imena dobro poznata javnosti. Čak i suviše dobro. Spisak preduzeća na njihovim vlasničkim listovima prilično je dugačak, ali se, uprkos poslovnim podvizima, ne hvale javno svojim imetkom. Vešto se skrivaju od paparaca, intervjue ne daju čak ni časopisima za poznate i pri tom pažljivo biraju gde će se i s kim pojaviti.

Tako je u Srbiji teško naći nekoga ko nije čuo za Predraga Rankovića Peconija, ali je gotovo nemoguće sresti onoga ko zna kako zapravo izgleda ovaj kontroverzni biznismen, koji je prvobitni kapital akumulirao u Surčinu. Po sličnom modelu posluje i Nišlija Jovica Stefanović, zvani Nini, koji ne polaže mnogo na marketnig, svestan da bi mu služba za odnose s javnošću predstavljala nepotreban trošak.

U tajanstvenosti ih je, ipak, nadmašio Petar Matić, koji je dosledan životnoj formuli – da za javnost ostane nevidljiv – koju je uspostavio onog trenutka kada je zakoračio u svet biznisa. Ovaj sredovečni biznismen nikada nije pozirao pred kamerama i fotoaparatima, a novinare zaobilazi u širokom luku. Samo jedan tabloid je objavio njegovu bledu fotografiju, koja podseća na crtež, a oni koji su imali privilegiju da vide Matića tvrde da to nije bio on.

Oko sebe je okupio tim koji javno istupa i prilično otvoreno predstavlja firmu MPC. To mu daje manevarski prostor da slobodno prošeta ulicom i izađe u kafanu. Iako se ubraja u deset najbogatijih Srba, ima privilegiju da se neopaženo pojavi bilo gde.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik grupacije „Invej”, pod čijim okriljem posluje 15 firmi, prema signalima iz njegovog okruženja, razmišlja o promeni dosadašnje filosofije odnosa s javnošću. Moćni biznismen mogao bi, po svemu sudeći, uskoro da izađe iz senke. Verovatno je shvatio da tajanstvenošću, makar ona bila isključivo iz privatnih razloga, izaziva suprotan efekat i tako samo obmotava klupko misterije.

Ipak, u prethodnih nekoliko dana, nije našao vremena da odgovori na samo jedno naše pitanje: Zašto se skriva od očiju javnosti?

Za njegovo ime nekada se vezivala problematična prošlost, a danas se najčešće spominje kao vlasnik firmi iz oblasti prehrambene industrije, kućne hemije, alkoholnih pića i cigareta. Na podužem spisku Peconijevih preduzeća su: „Rubin”, „Vital”, „Ratar”, „Verat net”, „Beogradska industrija piva”, „Albus”, „Milan Blagojević”, „Monus”, pekarska industrija „Pančevo”…

Prema pisanju domaće štampe, od Miroslava Miškovića je kupio fabriku ulja „Sunce” iz Sombora, a sa Jovicom Stefanovićem Ninijem zajednički vodi fabriku keksa „Medela” i farmaceutsku kuću „Srbolek”. U javnosti se zna i to da je preko svoje firme „Siti port” postao vlasnik ugostiteljskog preduzeća „Stari grad” i tako se dokopao restorana „London”, „Donji grad”, „Zlatni bokal”, kafane „Tašmajdan”, „Dva bela goluba”, kafe-poslastičarnice „Kod konja”, hotela „Kasina” i „Park”.

Peconi, kažu, investira i u nekretnine na nekoliko beogradskih lokacija. Njegov uzlet ka vrhu srpskog biznisa počeo je još u vreme Slobodana Miloševića, ali ga petooktobarske promene nisu sprečile da nastavi sa izgradnjom svoje imperije. U medijima figurira samo jedna njegova fotografija, a dugo se širila fama o tome ko sme prvi da je objavi.

Peconijev poslovni partner Jovica Stefanović Nini izabrao je gotovo isti put do javnosti. Dakle, nevidljiv sam, a i te kako postojim. I pored svih pokušaja da do njega dođemo, ovaj niški biznismen ostao je nedostupan. Pod izgovorom da je na sastanku sa bitnim gostima iz inostranstva, danima je vešto izbegavao razgovor sa novinarima. Njegova sekretarica, tvrdila je da za sve to vreme direktor nijednom nije ušao u kancelariju, već je stalno na terenu. Uprkos ćutanju, uopšte nije teško saznati koje firme su u Ninijevom vlasništvu. Dovoljno je samo okrenuti „988”. Kada zatražite broj telefona njegove matične firme „MD Nini” dobijate nekoliko različitih brojeva. Na jedan se javlja sekretarica „Srboleka”, na drugi operaterka „Niške pivare” i tako redom. Nini gazduje još i „Luksolom”, „Žitoprometom” i niškom „Prosvetom”, novosadskim „Vetpromom” i „Mentom” iz Padeja. Javnosti je postao poznat kad je pre nekoliko godina kupio zrenjaninsku „Jugoremediju”, zbog koje s radnicima vodi sporove. Tokom karijere Nini se nekoliko puta našao s druge strane zakona. Tako je, između ostalog, bio na međunarodnoj poternici, tvrdilo se da je hapšen u akciji „Sablja”, iako je on tvrdio da je u to vreme bio na poslovnom sastanku u Beogradu. Kupovao je, a potom prodavao još neke firme koje se bave proizvodnjom hrane. On ipak najčešće pazari kompanije koje se bave proizvodnjom, prodajom i distribucijom lekova.

Petar Matić, vlasnik „MPC holdinga”, javnosti nije mnogo poznat po kupovinama u procesu privatizacije. Zna se da je „pazario” dve firme, „Partizanku” i „Bigz”, a u prestonici je na glasu kao jedan od najvećih investitora u nekretnine. Pročuo se najpre kao vlasnik Poslovne palate „Ušće”. Sledeće godine na istom mestu će podići i njenu bliznakinju, a u međuvremenu će biti završen i šoping-mol, najveći na Balkanu. Na mestu nekadašnje fabrike čarapa „Partizanka” podigao je luksuzni stambeni kompleks „Oaza”, a zgradu „Bigza” planira da pretvori u hotel. Pre Nove godine kupio je „Hipo konsultante”, preduzeće za investiranje u nekretnine i tako je postao vlasnik lokacija „Tri lista duvana” i placa pokraj Kalemegdana. Njegova firma „MPC propertis” gradi i poslovni prostor u novobeogradskom Bloku 43, a u planu je i izgradnja poslovno-stambene četvrti u Bloku 11. Ovaj plac, Matić je pazario od Kineske ambasade, a u neposrednom komšiluka gradi i Predrag Ranković Peconi. Njegovu poziciju odnedavno je ojačala američka investiciona banka „Meril Linč”, koja ima udeo od 25 odsto u „MPC propertisu”.

Matić poseduje i „Imo centre” na nekoliko lokacija, bivšu robnu kuću „Planet” u Knez Mihailovoj ulici …. Sa Milijom Babovićem napravio je „Sitroenov servis” na Čukarici. Trgovinski deo njegove firme čine „Vitro grupa”, „Merkata” i „MPC holding Iksel” i „MPC holding entriks”.

Trojici fantoma srpskog biznisa niko ne spori pravo da se ne pojavljuju u javnosti, ako to ne žele, kao što niko ne može da ospori pravo javnosti da pita – ko stoji iza tolikog kapitala stečenog tokom tranzicije.

Anica Nikolić - Marijana Avakumović

-----------------------------------------------------------------

Ima slike, nema tona

Najveći igrači srpske ekonomije, Miroslav Mišković, Milan Beko i Danko Đunić biraju mesta na kojima će se pojaviti, pa tako svi znaju kako izgledaju, ali su građani retko u prilici da ih čuju kako i šta govore. Tačnije, oni bi bili idealni junaci nemih filmova, mada preovladava teza da ih javnost naročito pažljivo sluša kad ćute. Sva trojica su članovi poslovnog kluba Privrednik, a javnost neprekidno intrigiraju svojim poslovnim uspesima.

Tako Mišković, o kome se još i najviše zna, ima firme u gotovo svim privrednim oblastima. Počev od trgovine, proizvodnje, usluga, uvoza, nekretnina, medija… Ime Milana Beka zvanično ne stoji ni uz jednu kompaniju. Ipak, novinari su ga godinama povezivali s kupovinom mnogih preduzeća kao što su „Knjaz Miloš”, „Rapid”, „Luka Beograd”, investicioni fond Salford, ali i nekih banaka. Danko Đunić najpoznatiji je javnosti kao jedan od vlasnika konsultantske kuće „Eki investment”, koja gradi poslovnu palatu u Ulici kralja Milana. Nedavno se oslobodio vlasništva u Televiziji Avala.