Soba s pogledom na 27. mart

„Bio je to najslobodniji dan u mom životu, a ove godine napuniću 87. Ne pamtim da je ikada kasnije toliko ljudi s toliko različitih parola, a sa zajedničkim ciljem, izašlo na ulicu. Nismo tada razmišljali o politici i zaverama, jednostavno, niko nije želeo da vidi kukasti krst u Beogradu.”

Tako svoja sećanja na demonstracije i prevrat 27. marta 1941. započinje Srđa Kalember, svedok tih dešavanja, a kasnije jugoslovenski košarkaški reprezentativac. Bilo mu je tada nepunih 13 godina, ali dobro je čuo i video šta se dešavalo, ne samo na ulici, već i u svom domu u Bulevaru kralja Aleksandra preko puta Pravnog fakulteta. Srđin otac Jovan Kalember, prijatelj mladobosanaca iz Prvog svetskog rata, u to vreme pukovnik avijacije, bio je u grupi oficira koji su izveli puč. Stric Srđine majke bio je Dušan Simović, organizator prevrata i potonji predsednik vlade. 

– Uplašio sam se kada mi je 26. marta uveče majka rekla da otac neće spavati kod kuće. Nismo mogli ni da naslutimo gde je, ni šta se sprema. Poslali su ga u rejon Mladenovca da tamo spreči eventualni pokušaj pronemački nastrojenih oficira da sabotiraju puč. Rano ujutru 27. marta kroz prozor smo videli kako se okuplja narod, a moga oca doneli su na rukama, skandirajući: „Živela vojska!” Tu sliku prvu sam zapamtio tog dana – svedoči Kalember.

Među mnogobrojnim porodičnim fotografijama čuva i brojeve „Politike” iz martovskih dana 1941. Potvrđuje mnoge navode našeg lista o tome kakva je bila reakcija kada je na presto doveden maloletni kralj Petar sa koncentracionom vladom Dušana Simovića.

– Puni su bili Terazije, Ulica kralja Milana i Bulevar kralja Aleksandra. Bio sam dete, pa me nisu odmah pustili iz kuće. Sačekali su 11 sati da se situacija malo smiri. Istrčao sam napolje da se pridružim događajima koje sam do tog trenutka posmatrao kroz prozor. Čuo sam da jedni viču: „Živeo kralj!”, a s druge strane ulice skandirali su: „Savez s Rusijom!” Takav je to bio dan – i komunisti i rojalisti mogli su da iskažu šta misle. I svi su bili veseli, razdragani, iako se moglo naslutiti kakav će Hitlerov odgovor biti – dočarava Kalember.

Taj 27. mart pamti i po tome što je prvi put video da se gazde i njihovi radnici grle na ulicama i zajednički staju iza parole: „Bolje rat nego pakt.” A vlasnici dućana besplatno su odraslima delili cigarete, a deci slatkiše...

– Ne želim da analiziram političke posledice svih tih dešavanja. Mislim da je knez Pavle želeo da izbegne rat. Ali narod nije želeo taj pakt sa Nemačkom, potpisan 25. marta. Hitlera su smatrali neuračunljivim diktatorom koji će nas napasti i ovako i onako. Danas mnogi omalovažavaju tu volju naroda i kritikuju oficire koji su izveli puč, navodno po direktivama engleskih službi. Za sve one koji su tog dana čista srca izašli da se suprotstave fašizmu takve ocene su uvredljive – smatra Kalember.

-----------------------------------------------------------

Ljudskost koju je „pojela” okupacija

Srđa Kalember se i dan-danas živo seća kako se sjaj 27. marta narednih meseci pretvorio u sivilo okupacije, u toku koje je mnogo ljudi nestalo, a još više njih se promenilo.

– Mojoj majci, kao supruzi visokog oficira i bliskoj rođaci predsednika vlade Simovića, tih dana posle 27. marta, dok je još bio  jak eho klicanja u slavu vojske i kralja Petra, svi su se obraćali sa naglašenim uvažavanjem. Posle kapitulacije otac je odveden u nemačko zarobljeništvo, a Dušan Simović je i pre toga emigrirao u London. Mnogi od istih tih komšija i prijatelja skoro da su izbegavali da joj se jave. Mi smo rat jedva preživljavali i ponekad morali da prodajemo nakit kako bismo opstali – kaže Kalember.

-----------------------------------------------------------

Od pionira košarke do nacionalnog sporta

Pre rata je igrao fudbal, ali posle okupacije Srđa Kalember se opredelio za tada potpuno neafirmisani sport – košarku. Počeo je u Crvenoj zvezdi 1946. i s njom osvojio devet titula prvaka države. Kasnije je igrao u Francuskoj.

– Toliko smo ozbiljno radili da smo za samo nekoliko godina izgradili imidž ovog sporta kod nas, pa su počeli da se interesuju i političari iz vrha partije. Tako nas je 1954. primio i Jovan Veselinov, predsednik Izvršnog veća NR Srbije – seća se Kalember epohe oživljene u filmu „Bićemo prvaci sveta”.

Za Crvenu zvezdu navijao je i njegov otac Jovan, kada se vratio iz zarobljeništva.

– Obožavao je da gleda utakmice i sluša radio-prenose. Kada bih došao kući i video da je njegov šešir izgužvan znao bih da se otac mnogo iznervirao zbog Zvezdinog poraza – dočarava Kalember.