Sedamdeset godina od proboja Sremskog fronta

Na dan 12. aprila 1945. godine, od koga je upravo proteklo sedam decenija, Jugoslovenska armija (JA),posle šestomesečnih borbi, probila je Sremski front i svim svojim snagama prešla u sveopštu završnu ofanzivu za slamanje fašističke okupacione sile i oslobođenje Jugoslavije.

Do 15. maja, tokom 33 dana, JA je vodila niz ofanzivno-napadnih operacija (Ličko-primorsku; Sremsko-slavonsku; Karlovačku; Riječko-tršćansku; Ljubljansku; Zagrebačku; Mariborsko-podravsku; itd.), da bi u konačnici oslobodilačkog i revolucionarnog rata pokorila i zarobila glavne okupaciono-kvislinške grupacije u Sloveniji – više od 300.000 vojnika, na čelu s komandantom, generalom Aleksandrom Lerom.

Povodom 70-godišnjice proboja Sremskog fronta, koji i danas izaziva ne samo političke nego i istoriografske kontroverze, objavljujemo tekstove Milutina Morače, učesnika borbi, i Milovana Đilasa, jednog od vođa jugoslovenskog revolucionarnog i oslobodilačkog rata, koji je u vreme proboja Sremskog fronta boravio u zvaničnoj poseti SSSR-u.

Sl. K.

----------------------------------------------------

Svest i zanos oslobodilač­ke vojske

 Mi­lovan Đi­las*

De­legacija ju­goslo­ven­ske vla­de je još bila u Mo­skvi kad je naša vojska, 12. aprila 1945. – možda smo se baš tog dana uve­če mi komunisti iz delegacije gosti­li u Stalji­novoj vili – pro­bila Srem­ski front. Front su bra­nili pre­težno Nemci. Nemci su ga i utvrđi­vali, u toku pet meseci, sa svo­jim ne baš oskud­nim iskustvom ratovanja u rav­nicama. I pro­bijan je taj front zna­njem i sredstvima koji su bili, bez­malo, na nivou armija velikih sila... Ja sam u febru­a­ru – radi pro­pagandnog rada u vojsci – obi­šao štab Pr­ve armije, koja je držala Srem­ski front. Blat­nja­vi dru­movi i oretka, nedaleka tut­nja­va. Na­pregnut rad šta­ba, uz sva­kidašnje depeše i usmene izja­ve nižih sta­rešina. Moj je uti­sak bio, a ste­kao sam ga iz raz­govora s koman­dan­tom Dapčevićem i čla­novima šta­ba, da bez sovjetskih instruk­tora i sovjetskog oružja mi ne bismo ni zna­li ni mogli da pro­bije­mo front. Ali je istina i da su naše sta­rešine brzo uči­le i usa­vršavale svo­je ina­če bogato rat­no iskustvo.

Pomoć ranjenom zarobljenom Nemcu

Plan pro­boja su izradili štab fronta i Ge­neral­štab, dakako s Ti­tovom sagla­sno­šću. Ali, nared­bu za pro­boj je pot­pisao Ranković, kao naju­gledniji član Vr­hov­nog šta­ba, budući da se Ti­to nalazio u Mo­skvi na čelu vojne delegacije.

U pro­boju Srem­skog fronta uče­stvovale su je­dinice svih ju­goslo­ven­skih naroda, sem slo­venač­kih, koje nisu ni mogle – iz geo­grafskih i dru­gih raz­loga. Ali najveće krvopro­liće su pri­mili Sr­bi iz Sr­bije – nji­ma su najvećma popunja­vane sta­re, od njih su najvećma sazda­vane nove je­dinice. To je bila najveća i najkrvavija bit­ka koju je vodila naša vojska: Sr­bija je, kao u pro­šlo­sti, otkri­vala i potvr­đi­vala svo­ju nepokor­nost i državotvornost šte­drim odricanji­ma i nepoštednim pogibija­ma. Čuo sam od Sa­va Dr­lje­vića da je do Vinkovaca i Bo­rova sela bilo oko 12.000 poginulih: nemač­ke je­dinice, mada nekom­pletne i manje uve­rene nego nekad, uspešno su odo­levale našoj nedovoljno iskusnoj vojsci, čak se i Pa­veliće­vo domobranstvo poboljšalo posle uli­vanja u njih, kra­jem 1944, ustaških for­macija kao je­zgra.

I baš ta bit­ka, taj pro­boj najčešće su osporavani. I to ne samo od pro­tiv­nika, među koji­ma ima i takvih koji dokazuju, iz svo­je sumanute mržnje, da je sav taj nedogledni pokolj smi­šljen radi istre­blji­vanja ,,srp­ske omladine”, odnosno ,,uni­šte­nja ,,hrvat­ske države”. Do­bro­namer­na osporavanja, koja sam čuo i od uče­sni­ka, svo­de se na ovo: sve je to bilo suvišno, budući da su Nemci već bili u slo­mu, a držav­na vlast učvršće­na u Be­o­gra­du.

I takvo gle­danje mi izgle­da površnim, mada mu ne osporavam racio­nal­nost. Rat, a pogotovo revolucio­nar­ni rat, uvek vode sna­ge određe­nih težnji, ide­ja, cilje­va. Svaki rat, pa i sva­ku bit­ku, vode kon­kretne, takve i takve politič­ke sna­ge, u spletu spoljnih i unu­tar­njih okolnosti, radi određe­nog zadat­ka. Najgla­sovitija Klau­zeviceva postavka je­ste: rat je nasta­vak politike dru­gim sredstvima, tj. oružjem... Ako Srem­ski front ne bi vodili komunisti, koji su pro­tiv sebe ima­li ne samo Nemce, nego i unu­tar­nje pro­tiv­nike zašti­će­ne Nemcima a sprem­ne da se sa slo­mom Ne­mač­ke sta­ve pod pokro­viteljstvo zapad­nih velesila, nepover­lji­vih i nepri­ja­teljskih pre­ma komunizmu... O, da! Ta­da bi se moglo, tada bi bilo pamet­no pri­čekati s pro­bojem...

U toku pro­leća 1945. u Be­o­grad su pri­sti­zali izvešta­ji o pri­pre­mama unu­tar Pa­veliće­vog režima, povezanim s vođstvom ili delom vođstva Hr­vat­ske seljačke stran­ke da se u tre­nut­ku kapitulacije Ne­mač­ke pro­gla­si nezavisna Hr­vat­ska, koja bi se sta­vila pod pokro­viteljstvo zapad­nih sila. Ta oba­vešte­nja su se i potvr­dila, makar nepot­puno, otkri­vanjem zavere ministra Lorkovića za svr­gavanje Pa­velića. I Dražine sna­ge, mada već opa­le i demoralisane, bile su se povukle u sever­nu Bo­snu, pod okrilje Ne­maca – Đu­rišiće­ve i Đu­ji­će­ve su se pro­bija­le ka zapad­nim savezni­cima, a one pod neposrednom Dražinom koman­dom su se spremale za pro­dor u Sr­biju.

Na­rasta­le su i pri­tiska­le emo­tiv­ne i moral­ne pobude za pro­boj Srem­skog fronta. Neodolji­ve i neo­t­klo­nji­ve, te pobude su posta­le svest i nužnost. Po­gotovo posle ja­nua­ra 1945. godine, kada su Nemci posti­gli uspehe, malobrojnim sna­gama, pro­tovu tri naše armije: u Sremu pro­dor, makar pli­tak i kratkotra­jan, kroz Pr­vu armiju, u sever­noj Bo­sni odbra­na Bi­je­lji­ne od Druge armije, a na Dravi pro­terivanje Treće armije na levu oba­lu, u Ma­đarsku. To je tišta­lo i bor­ce, a nek­moli sta­rešine: par­tizan­ska sla­va je naglo tam­nela – u susre­tu sa iskusnom i snabdevenom Cr­venom armijom, u frontal­nim rav­ničar­skim okr­šaji­ma... Ne zaboravljam oja­đe­nost Dapčevića, koman­dan­ta Pr­ve armije, kad je s fronta došao na veća­nje u Be­o­grad – zbog četrdesetak topova koje su mu ote­li Nemci u tom pro­boju: „Je­dan nemač­ki bacač je efi­kasni­ji nego dve moje baterije!” – I kri­ticizam koman­dan­ta Druge armije Ko­če Po­povića – pre­ma vla­sti­tom ljudstvu: „Neobučeno, selja­čići, đa­ci – obu­čeno ljudstvo Sr­bije je veći­nom u zaroblje­ništvu”. A kad sam Po­povića opo­menuo da i nje­mu Nemci ne zarobe topove, on je – mada između nje­ga i Dapčevića nije bilo surev­nji­vosti – uzvra­tio: „A ne! Ja moje držim na desnoj oba­li Drine”...

Vojska, svest i zanos koji su je pro­žimali, žudeli bit­ku, pro­boj – da pokažu da su sazre­li i za takve boje­ve: nacije, pokre­ti, vojske, oprav­davaju svo­je posto­ja­nje oso­benošću, izu­zet­nošću.

*Iz knji­ge ,,Re­volucio­nar­ni rat” Mi­lovana Đi­lasa (1911–1995), general-pukov­nika JNA, političara, teo­retičara i pisca, jednog od najvećih disidenata komunizma u 20. veku

----------------------------------------------------

Silovit napad obezglavio neprijatelja

Milutin Morača

Proboj fronta u Sremu počeo je 12. aprila u zoru petnaestominutnom artiljerijskom pripremom iz 120 artiljerijskih oruđa i avio-pripremom u dva naleta od po 50 aviona, na odseku: Srednji Potez-k.141 (južna) širine 3 km.

Snažni udari izvedeni su po glavnom odbrambenom položaju i na neprijateljeva uporišta Mohovo, Lovas i Tovarnik.

Titovi generali: Koča Popović, Peko Dapčević i Kosta Nađ

Odmah posle prenošenja artiljerijske vatre u dubinu neprijateljeve odbrane, koristeći se označenim prolazima u neprijateljskim minskim poljima, tenkovi i pešadija su izveli napad na prve neprijateljeve rovove bez zastoja i gubitaka. Podrška artiljerije je, takođe, bila veoma precizna i efikasna. Silina napada Prve proleterske i 21. udarne divizije obezglavila je neprijatelja na njegovom prvom položaju, pa je odlučeno da se odmah uvede u borbu i armijska rezerva, odnosno 48. divizija, sa zadatkom da nastupa na levom krilu 21. divizije u pravcu Šidskih Banovaca i da bočnim dejstvom pomogne 42. diviziji u zauzimanju Tovarnika, koji je oslobođen već u 14 sati.

Prvog dana napada, 12. aprila, jedinice Severne operativne grupe postigle su izvanredne rezultate. Na pravcu glavnog udara izvršen je proboj na dubini više od 20 do 30 kilometara, a na pomoćnom pravcu – na dubini od 8 do 20 kilometara. Divizije su dostigle ove tačke: Prva divizija zauzela je Vukovar, Borovo i Bogdanovce; 21. divizija – Negoslavce i Svinjarevce; 48. divizija železničku stanicu Đeletovci i selo Đeletovci; 42. divizija Tovarnik, Ilince (u Tovarniku se prikupila u armijsku rezervu), a 22. divizija Apševce.

(Zakašnjenje tenkovskog bataljona da uzme učešća u borbama negativno se odrazilo na tempo napada. To je omogućilo komandantu nemačke 22. divizije da svoje snage dovoljno uredno evakuiše i za sobom poruši most na Savi.

Zarobljen je skoro celi 3. gorski domobranski zdrug sa oko 1.000 domobrana i ustaških milicionera, onda i oko 700 četnika. Zaplenjeni su 2 tenka, 2 topa, 1 minobacač, 100 automatskih oruđa, 2.300 pušaka, 4 kamiona, dosta municije i druge opreme. Gubici Bosanske grupe divizija iznosili su 173 poginula i 506 ranjenih. Savesno vršeći dužnost instruktora u artiljerijskoj brigadi 5. divizije, poginuo je prilikom izviđanja i artiljerijski gardijski major Ivan Minovič Vorona, oficir Crvene armije.)

U toku 12. aprila, s mostobrana na levoj obali Save, Južna operativna grupa produžila je nastupanje na sever i u toku dana zauzela posavske Podgajce i Vrbanju.

Ujutro 13. aprila Prva armija, bez dodira sa neprijateljem, produžila je nastupanje na zapad, a nemački 34. armijski korpus, ugrožen od snaga 1. i 3. armije s tri pravca, u nastojanju da sačuva snage od okruženja, nastavio je sa povlačenjem. Tek oko 9 sati, istočno od Vinkovaca, pred Cerićem i Nuštarom, naišli su delovi 21. divizije na otpor. Nastupajući pravcem Orolik–Jankovci, izbila je pred Vinkovce, u Mirkovce, i 48. divizija.

Milutin Morača  General-pukovnik JNA (1914–2003), načelnik Štaba Prve armije general-pukovnika Peka Dapčevića (1913–1999), na Okruglom stolu o Završnim operacijama, održanom 1985. godine