Od reformi samo reform torta

„Međunarodni monetarni fond (MMF) insistira da svodimo potrošnju u realne okvire, ne ulazeći u to u kakvim društvenim okolnostima ćemo to ostvariti. Njih zanima konačan rezultat – da se ukupna potrošnja kreće u realnim okvirima”. Iako ova izjava zvuči vrlo aktuelno, njen autor nije ni premijer Aleksandar Vučić, ni ministar finansija Dušan Vujović. Ovo je izvod iz intervjua Milke Planinc, tadašnje predsednice Saveznog izvršnog već Radio-televiziji Zagreb koji je „Politika” prenela 24. novembra 1983.

Bilo je to vreme kada je tadašnja Jugoslavija imala aranžman sa MMF-om, a hroničari ekonomskih događanja taj period često opisuju kao godine najintenzivnije saradnje sa Fondom. Iako se od tada mnogo toga promenilo, izjave naših državnih zvaničnika, kada je o ekonomskim reformama reč, ostale su iste.

„Nema čarobnog štapića kojim ćemo iz ovih nevolja izaći preko noći. Bila bi varka, laž, kada bi se tako nešto ponudilo”, ovim rečima je Milka Planinc pokušala da objasni kako nema lakih i brzih rešenja. „Realna osnova i rezultati iz ove godine potvrđuju da se izvlačimo iz ove situacije, ali ne odjednom, nego postepeno, jer smo deo aktuelne svetske krize”, objašnjavala je Planinčeva.

Nekoliko godina kasnije (10. 6. 1985) sarajevsko „Oslobođenje” prenosi da je predsednica SIV-a za američki „Njuzvik” izjavila da problem ekonomske krize mora da se rešava na duži period.

„Kada jedna zemlja mora da plaća svoje dugove iz svog nacionalnog bruto-proizvoda, normalno je da ostaje manje novca za domaću potrošnju. Mi, međutim, ne možemo trošiti više nego što imamo. To nisu restriktivne, nego realistične mere”, rekla je tada Milka Planinc.

Ako je ekonomski rečnik, uprkos svim promenama političkog i privrednog sistema, posle tri decenije podjednako aktuelan, znači li to da su i problemi ostali isti? Kad se u arhivi listaju novine čini se da se menjalo samo ime države i državnih zvaničnika. Reč „reforma” sve ove godine ostala je zajednički imenilac svakog ekspozea kreatora srpske ekonomske politike. Odgovor na pitanje zašto je to tako možda leži u činjenici da nijedna od njih nije sprovedena do kraja. Jednom prilikom Stojan Stamenković, koordinator biltena MAT, to je opisao sledećim rečima – „I moj unuk zna da je jedina reforma koja u Srbiji uspeva – reform torta”.

Možda iz tog razloga mnoge ekonomiste nije obradovala najava premijera Aleksandra Vučića, samo mesec dana od kako je MMF odobrio program Srbiji, da je moguće povećanje plata i penzija još u toku ove godine. Prema najavama državnih zvaničnika, poskupljenje struje biće manje od dogovorenog, možda neće biti potrebe ni za otpuštanjem viška zaposlenih u javnom sektoru, a prema pisanjima pojedinih medija, razmatra se i mogućnost da se ukinu penali za prevremeni odlazak u penziju.

„Osećam se kao da stalno gledam jedan isti film”, ovako Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta, opisuje proces tržišnih reformi u Srbiji.

– Kad se dođe do ključne scene, klapa se spušta, kadar se stalno ponavlja i niko ne može dobro da je izvede do kraja – kaže Bajec, koji je i sam učestvovao u kreiranju nekoliko reformskih programa.

Glavni razlog zašto su sve srpske reforme propale bio je strah od promena koje donose neizvestan boljitak, a traže socijalnu i političku cenu, pa makar i na niskom nivou standarda, ocenjuje Bajec.

Bajec kaže da se otpori reformama mogu videti i danas.

Kad je počelo ozbiljnije da se govori o završetku privatizacije, racionalizaciji javnog sektora, odnosno o otpuštanjima, cela stvar je počela da škripi, a otpori su ogromni, kaže Bajec.

– Reforme od 2000. na ovamo nisu uspevale iz političkih razloga i zbog kriza koalicionih vlada. Situacija na tom terenu sada je čista. Bilo bi šteta da se to ne iskoristi da se reforme sprovedu do kraja – kaže naš sagovornik i dodaje da vladi treba dati šansu.

Zanimljivo je da su i zvaničnici Fonda smatrali da će ova vlada biti posvećenija programu sa MMF-om, jer je i pre nego što je ušla u pregovore, sprovela neke reforme. To je nedavno na predavanju na Ekonomskom fakultetu istakao Deheng Kim, stalni predstavnik MMF-a u Srbiji.

Mihajlo Crnobrnja, profesor na Fakultetu za finansije, ekonomiju i administraciju (FEFA) slaže se sa ocenom svog kolege Bajeca da reforme u Srbiji podsećaju na gledanje istog filma, s tim što prilikom ponavljanja glavne scene, klapu svaki put spušta drugi režiser.

– Najviše su obećavale one prve tržišne reforme iz 1965. godine. Sećam se da sam tada bio na drugoj godini Ekonomskog fakulteta. Oduševljen, mlad, zagrejan i zadojen idejom tržišne privrede. One su propale zbog ideoloških razloga – priseća se Crnobrnja.

Kako kaže, došlo je do pojave nacionalizma, a nosioci reformi su sklonjeni. U tom slučaju ideologija je bila režiser koja je spustila klapu na reformski proces, za razliku od devedesetih godina (reforme Ante Markovića) kada su to učinile međunarodne sankcije, raspad zemlje i ratovi. U tom periodu Crnobrnja je bio ambasador SFR Jugoslavije pri Evropskoj uniji (1989–1992).

Ekonomista Ljubomir Madžar smatra da su sve srpske reforme propadale onog trenutka kada su pogođeni oni od kojih zavisi politička podrška.

Političari trajno mere političke troškove i korist. Reforme vrlo teško prolaze test političke profitabilnosti. Međutim, kada se situacija u ekonomiji jako zaoštri, kao što je to sada slučaj, onda se ta razlika između ekonomske racionalnosti i političke podobnosti smanjuje. Jer ni političarima nije dobro, kad voda dođe do guše – zaključuje Madžar.

-------------------------------------------------------------

Kako je Deda Avram postao legenda

„Ne volim velike reči, ali program koji ćemo sprovesti predstavljaće istorijski potez u našoj ekonomiji”. Ovim rečima je Dragoslav Avramović, tvorac „superdinara” 19. januara 1994. godine, dakle svega nekoliko dana uoči lansiranja svog programa, govorio za „Politiku”.

Da je i tada bilo sumnji da njegov program neće uspeti svedoče pitanja čitalaca našeg lista upućena Dragoslavu Avramoviću preko direktne telefonske linije. Tako je „Politika” u februaru izvestila da je Veroljub Dugalić, sa Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, pitao Avramovića da li on lično veruje da će program biti ostvaren. Dugalić je danas predsednik Udruženja banaka. NIN tih dana u intervjuu sa Dragoslavom Avramovićem svog sagovornika poredi sa Milanom Panićem, ali konstatuje da tvorac „superdinara” ima političku podršku.

Milošević je sve ukapirao za pet minuta, objašnjavao je Avramović kako je dobio podršku Slobodana Miloševića. Ipak, odnos jedan dinar za jednu marku vrlo brzo je narušen i „Politika” već u aprilu piše o sve češćim pojavama šticunga, odnosno proklizavanju nacionalne valute. Tih aprilskih dana, u pojedinim delovima Srbije, za jednu marku već je bilo potrebno izdvojiti 1,6 dinara.