Obama preuzima Čavesov model petrodiplomatije

Sve je to zbog nafte, imaju običaj da kažu Latinoamerikanci kad god Vašington postane aktivan u nekom od svetskih regiona. I ovoga puta kad se zahuktala vašingtonska mašinerija da u svoju sferu sa Kubom povrati i ostale karipske i južnoameričke zemlje, govori se o nafti, njenoj ceni i nemogućnosti Venecuele da petrodiplomatijom podmazuje region. U svemu tome ima neke istine.

Pre Paname, gde se odigrao istorijski susret sa predsednikom Kube Raulom Kastrom, Barak Obama je otišao do Jamajke, koja je usled zavrnute naftne slavine iz Venecuele zapala u tešku ekonomsku krizu. Bio je to znak za mnoge analitičare iz regiona da zaključe kako je američki predsednik odlučio da iskopira model petrodiplomatije pokojnog lidera Bolivarske revolucije Uga Čavesa.

Prema podacima MMF-a, četiri odsto bruto nacionalnog dohotka Jamajke subvencioniše Venecuela. Tako je bilo od 2005, kada je Ugo Čaves otpočeo inicijativu „Petrokaribe”, u kojoj se našlo sedamnaest zemalja. U vreme kada je nafta imala visoku cenu, Karakas je isporučivao crno zlato vrlo jeftino i uz veoma povoljne kredite sa kamatom od jedva dva odsto. Prema podacima vašingtonskog Atlantskog saveta, Karakas je godinama svakom karipskom savezniku slao između 86.000 i 121.000 barela nafte dnevno. Posebno Kubi je dnevno stizalo 91.000 barela petroleja. Jamajka danas duguje Venecueli dve milijarde i 600 miliona evra, dok se dug Dominikanske Republike popeo na 3,4 milijarde.

Cena venecuelanske nafte se za dve godine prepolovila, pa je Karakas morao da pooštri uslove za kredite karipskim zemljama. Američki izvori tvrde da se računi ovih petrokaripskih transakcija kriju negde na rajskim ostrvima, kojih u tom regionu ima napretek i kad su plaže u pitanju, a pogotovo kad je o utaji poreza reč.

Ima li boljeg trenutka da Vašington nastupi kao spasilac?

S jedne strane, svojom ponudom poništava uticaj Venecuele u trenutku kada je ona u najtežoj krizi, dok, s druge strane, može da ponudi i naftu i visoku tehnologiju za proizvodnju obnovljivih izvora energije, što bi karipskim zemljama omogućilo da postanu energetski nezavisne, kako objašnjava Vašington.

Zbog toga je, smatraju izvori, Obama skoknuo do Jamajke, države koju je poslednji put posetio Ronald Regan 1982, kada su SAD vodile bitku sa SSSR-om i Kubom oko toga ko će ostvarivati uticaj među karipskim zemljama.

Ali zašto je Obama izabrao baš Jamajku?

Zato što je ova karipska zemlja pod jakim pritiskom MMF-a da ispod minimuma svede svoju budžetsku potrošnju, pa će svaka strana pomoć biti oberučke prihvaćena. Uz to, Obama je tamo imao priliku da se sretne sa zvaničnicima još petnaestak zemalja na jednom regionalnom sastanku, gde se takođe razgovaralo o energetici. Među njima, deset ih je obuhvaćeno venecuelanskom petrodiplomatijom. Obama hoće da pobedi Čavesovog naslednika, venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, i to na njegovom terenu, tvrde latinoamerički mediji.

Oni sa sigurnošću tvrde da je na delu novi model sa severa: američka protiv venecuelanske petrodiplomatije.

I na samitu američkih država u Panami napravljen je, kako smatraju, američki diplomatski zaokret: od ideologije ka pragmatizmu. Cilj Vašingtona je da objedini ceo kontinent od Aljaske do Ognjene zemlje i pretvori ga u prostor slobodne trgovine. Zbog toga su ideološke razlike stavljene u drugi plan.

Ako se to obistini, mnogi problemi će moći efikasnije da se rešavaju zajednički – od kriminala izazvanog krijumčarenjem droge do pravljenja plana za masovnije oslanjanje na obnovljivu energiju.

Kako se toga nisu ranije sami setili, nego je pionirski posao u tom pravcu obavio njihov ljuti protivnik Ugo Čaves?