Sponzor ima veće pravo od istine

Trka u olimpijskom finalu 16. avgusta 2008. na 100 metara delfinovim stilom za plivače još nije zaboravljena i nikada neće ni biti. Na nju je ponovo podsetio ovih dana bivši američki plivač Mark Spic, osvajač sedam zlatnih olimpijskih medalja na jednim olimpijskim igrama. I po tome je bio rekorder do takmičenja u Pekingu, kada je Majkl Fred Felps II postao osmostruki olimpionik!

U Kinu je i otišao da nadmaši Spica. To je bio vrlo skup poduhvat, a među onima koji su uložili u to bila je i „Omega”, zvanični merilac vremena na trkama i jedan od sponzora Međunarodnog olimpijskog komiteta i Međunarodne plivačke federacije.

Do 16. avgusta 2008. je sve išlo kao po loju. Prvo zlato u Pekingu Felps je osvojio 10. avgusta na 400 mešovito. Narednog dana je plivao u štafeti koja je pobedila na 4h100 slobodno, a dan kasnije je postao olimpijski pobednik i na 200 slobodno. Dve zlatne medalje je osvojio 13. avgusta: u štafeti 4h200 slobodno i pojedinačno na 200 delfin.

U pohodu na osam zlata došao je red na sedmo. Bila je to trka na 100 delfin. Milorad Čavić se nije prepao. Zaplivao je silovito i stekao veliku prednost. Međutim, kako se bližio kraj trke Felps je smanjivao razliku i cilj su gotovo istovremeno dodirnula obojica!

Preostalo je da presude merioci vremena. A oni su „Omegini” ljudi. Pobedu i sedmo olimijsko zlato u Pekingu dodelili su Felpsu. Obrazloženje? Čavić je, istina, prvi dotakao cilj, ali nedovoljno da bi to uređaji za merenje vremena zabeležili. Felpsov dodir jesu.

Spic tvrdi da nikakve nedoumice nije bilo, pošto je od „Omege” elektronskim putem dobio poruku da je Čavić pobedio. On ne spori da je Felps, i bez tog zlata, najveći plivač svih vremena (samo na olimpijskim igrama je osvojio ukupno 22 medalje, što je, takođe, rekord), ali...

Felps je 17. avgusta pobedio sa štafetom 4h100 mešovito i prestigao Spica, koji je, iz ko zna kog razloga, sve do sada ćutao.

Čavić je odavno zatvorio tu temu. Nikada nije optužio Felpsa, nego je odgovornost prebacio na „Omegu”.

A ona je na svom sajtu istakla:

„Bez obzira gde ga njegove sportske ambicije odvedu, Omega je počastvovana da računa na Majkla kao deo svoje porodice nadahnutih i uspešnih ambasadora.”

Kad je trebalo ni po babu, ni po stričevima nije mogla protiv sopstvenih interesa. I interesa još nekih moćnih kompanija, organizacija...

Može li nepravda da se ispravi? Ne, jer sponzor ima veća prava od istine.

A u dalekoj budućnosti? Možda, ako to nekome bude išlo u prilog.

Kao što su 30 godina posle smrti Torpu „vraćene” zlatne olimpijske medalje osvojene 1912. u Stokholmu, a oduzete 1913, jer je dobio neke pare dok je igrao bejzbol. U to vreme je profesionalizam bio neoprostiv greh (na olimpijskim igrama im je dozvoljeno učešće od 1988).

Džim Torp je pobedio u petoboju i desetoboju, dakle bio je najsvestraniji sportista na svetu u tom trenutku. Ali, bio je Indijanac (pravo ime mu je Va To Hak) i, kako se šuškalo, neki vrlo uticajni u SAD nisu hteli da se pomire s tim da je „crvenokožac” supersportista.

Ali, vremena su se promenila i „obojeni” su prestali da budu sramota za belu rasu. I 1983. je Torp ponovo, ovoga puta za sva vremena, upisan kao olimpijski šampion.

Oproštanje greha je opravdano tehničkim razlogom: Torp je kažnjen posle pola godine od završetka Olimpijskih igara 1912, a po tadašnjim pravilima rok je bio 30 dana.

U anketi televizijskog kanala Ej-Bi-Si Torp je proglašen za najvećeg sportistu u HH veka (bio je odlična u još nekoliko sportova)! Za njegovog života (1951), dve godine pre nego što je „otišao u večna lovišta” snimljen je i film „Džim Torp – istinski Amerikanac” u kome je glumio Bert Lankaster.

Možda najviše u šta možemo da se nadamo jeste da o Čavićevoj borbi u plivalištu protiv Felpsa, a „Omege” i ko zna koga sve još van bazena, jednom bude snimljen film.

Ivan Cvetković