Спонзор има веће право од истине

Трка у олимпијском финалу 16. августа 2008. на 100 метара делфиновим стилом за пливаче још није заборављена и никада неће ни бити. На њу је поново подсетио ових дана бивши амерички пливач Марк Спиц, освајач седам златних олимпијских медаља на једним олимпијским играма. И по томе је био рекордер до такмичења у Пекингу, када је Мајкл Фред Фелпс II постао осмоструки олимпионик!

У Кину је и отишао да надмаши Спица. То је био врло скуп подухват, а међу онима који су уложили у то била је и „Омега”, званични мерилац времена на тркама и један од спонзора Међународног олимпијског комитета и Међународне пливачке федерације.

До 16. августа 2008. је све ишло као по лоју. Прво злато у Пекингу Фелпс је освојио 10. августа на 400 мешовито. Наредног дана је пливао у штафети која је победила на 4х100 слободно, а дан касније је постао олимпијски победник и на 200 слободно. Две златне медаље је освојио 13. августа: у штафети 4х200 слободно и појединачно на 200 делфин.

У походу на осам злата дошао је ред на седмо. Била је то трка на 100 делфин. Милорад Чавић се није препао. Запливао је силовито и стекао велику предност. Међутим, како се ближио крај трке Фелпс је смањивао разлику и циљ су готово истовремено додирнула обојица!

Преостало је да пресуде мериоци времена. А они су „Омегини” људи. Победу и седмо олимијско злато у Пекингу доделили су Фелпсу. Образложење? Чавић је, истина, први дотакао циљ, али недовољно да би то уређаји за мерење времена забележили. Фелпсов додир јесу.

Спиц тврди да никакве недоумице није било, пошто је од „Омеге” електронским путем добио поруку да је Чавић победио. Он не спори да је Фелпс, и без тог злата, највећи пливач свих времена (само на олимпијским играма је освојио укупно 22 медаље, што је, такође, рекорд), али...

Фелпс је 17. августа победио са штафетом 4х100 мешовито и престигао Спица, који је, из ко зна ког разлога, све до сада ћутао.

Чавић је одавно затворио ту тему. Никада није оптужио Фелпса, него је одговорност пребацио на „Омегу”.

А она је на свом сајту истакла:

„Без обзира где га његове спортске амбиције одведу, Омега је почаствована да рачуна на Мајкла као део своје породице надахнутих и успешних амбасадора.”

Кад је требало ни по бабу, ни по стричевима није могла против сопствених интереса. И интереса још неких моћних компанија, организација...

Може ли неправда да се исправи? Не, јер спонзор има већа права од истине.

А у далекој будућности? Можда, ако то некоме буде ишло у прилог.

Као што су 30 година после смрти Торпу „враћене” златне олимпијске медаље освојене 1912. у Стокхолму, а одузете 1913, јер је добио неке паре док је играо бејзбол. У то време је професионализам био неопростив грех (на олимпијским играма им је дозвољено учешће од 1988).

Џим Торп је победио у петобоју и десетобоју, дакле био је најсвестранији спортиста на свету у том тренутку. Али, био је Индијанац (право име му је Ва То Хак) и, како се шушкало, неки врло утицајни у САД нису хтели да се помире с тим да је „црвенокожац” суперспортиста.

Али, времена су се променила и „обојени” су престали да буду срамота за белу расу. И 1983. је Торп поново, овога пута за сва времена, уписан као олимпијски шампион.

Опроштање греха је оправдано техничким разлогом: Торп је кажњен после пола године од завршетка Олимпијских игара 1912, а по тадашњим правилима рок је био 30 дана.

У анкети телевизијског канала Еј-Би-Си Торп је проглашен за највећег спортисту у ХХ века (био је одлична у још неколико спортова)! За његовог живота (1951), две године пре него што је „отишао у вечна ловишта” снимљен је и филм „Џим Торп – истински Американац” у коме је глумио Берт Ланкастер.

Можда највише у шта можемо да се надамо јесте да о Чавићевој борби у пливалишту против Фелпса, а „Омеге” и ко зна кога све још ван базена, једном буде снимљен филм.

Иван Цветковић