Од одлуке до конкретних гестова

„Срећа је нешто што се не може купити новцем, нешто што се често осећа – ако си дете”, изјавио је десетогодишњи Јован Симић поводом изложбе „Извојуј срећу” вајарке и новинарке Драгане Николетић, која је до 3. јула представљена у Галерији „Звоно” у Београду. Поставка је део пројекта „Срећа је питање одлуке” којим ауторка преиспитује сложени појам унутрашње испуњености, у покушају да расветли што је могуће више аспеката тог специфичног тренутка, или трајног односа према себи и другима.

„Након дугогодишњег бављења личним траумама кроз уметнички процес, одлучила сам да будем срећна, пожелевши да то стање мало ’погурам’. Почела сам да правим своје и аватарке својих пријатељица, и да их смештам у идеализоване ситуације морске обале, терасе у Барселони, одаја замишљеног заједничког дома, брачне или партнерске постеље и других простора који наизглед гарантују задовољење потребе за срећом”, објашњава Николетићева.

Њен пројекат је инклузиван, будући отворен за учешће сарадника на креирању тих замишљених амбијената, било предлогом или конкретном акцијом (шивења, хеклања, лепљења, моделовања..). „Срећа се увек враћа у мери уложеног труда”, уметница је убеђена.

Поставка је и имерзивна, увлачећи посетиоце у расположење оптимизма, посебно својствено за дечију игру, без икаквих ограничења и забрана. У том смислу, куриозитет поставке у Звону је препорука ауторке да се експонати додирују. „Блискост је за мене најнужнији предуслов за досезање среће”, она тумачи зашто је увела елемент чулности кроз тактилну партиципацију публике.

Успостављању присности служио је и уводни перформанс „Загрљај”, чија је поента излазак из зоне комфора емотивне неутралности или блазираности, карактеристичне за церемоније званичних отварања изложби. Стога је ова прилика личила на радосни фамилијарни сусрет, без дистанце и ограда.

Принцип манифестације жеља, у корену њеног креативног поступка, подразумева уверење да се изговарањем, записивањем или материјализовањем жељеног каналише енергија, како се стиче моћ да се дато произведе у стварности. Међутим, срећа зависи и од спољашњих фактора, ауторка признаје, због чега је на отварању изложбе у Звону уприличила наградну игру, чији су учесници били они који су били спремни да дефиницију среће изразе пред микрофоном. Отуд изјава Јована Симића, на почетку овог текста.

Како би у контекст среће увела и нужни моменат ишчекивања, Николетићева је тренутак проглашења победника наградне игре одложила за вече затварања. Као и у животу, награде су се кретале у распону од материјалних до симболичких, па је и разочарање било једно од последица жеља и надања.

„Пројекат ’Срећа је питање одлуке’, укључујући и изложбу ’Извојуј срећу’, полази од интимног простора личне жеље, али се развија као сложена рефлексија о идентитету у савременом друштву, у којем се субјективност све чешће своди на унапред одређене друштвене и професионалне улоге. У времену капиталистичке производње идентитета – где је појединац приморан да себе непрестано перформира кроз продуктивност, друштвену видљивост и тржишно прихватљиве моделе понашања – Николетићева инсистира на другим облицима самоодређења: на идентитету као простору имагинације, емоционалне аутономије и колективне размене”, каже кустоскиња изложбе Катарина Алфа Јовановић.

Ток изложбе прати симболичку путању трансформације, она наставља. „Почетни рад ’Рађање Венере’ означава поновно рођење уметнице – тренутак еманципације из претходних емотивних и друштвених идентификација. Од тог тренутка, кроз низ амбијенталних инсталација, развија се мрежа различитих идентитетских пројекција: лутке бораве у амбијентима сопствених жеља, заузимају просторе слободе и нежности, граде међусобне односе и облике блискости који превазилазе доминантне друштвене обрасце”, кустоскиња поентира.

Ауторкиним речима, за срећу се треба борити, најпре одлуком, а потом и конкретним поступцима који јој отварају простор у свакодневном животу. Деци је лакше, јер она махом живе у садашњем тренутку, неоптерећена прошлошћу и будућношћу.