Kako je Liberland postao velikosrpski projekat

Proteklih nekoliko nedelja novinari i zaludni građani širom Evrope uveseljavali su se idejom češkog političara Vita Jedličke da ni na čijoj zemlji napravi državu u kojoj će ustav ograničavati moć vlade, gde neće biti poreza, a ljudi će se međusobno uvažavati.

Liberland je, naravno, shvaćen kao vic i pokušaj aktiviste marginalne češke Stranke slobodnih građana da izađe iz anonimnosti. Medijsku pažnju Čeh je naročito izazvao u srpskim i hrvatskim medijima jer je svoje „carstvo” – onih koji ne žele više da trpe pritisak svoje države – hteo da smesti na sedam kvadratnih kilometara ničije zemlje između Srbije i Hrvatske. Ali ispostavilo se da zemlja nije ničija, nego da je to deo zemlje oko čijeg vlasništva se zapravo spore dve susedne države.

Posle virtuelnog izdavanja pasoša i državljanstava zainteresovanima, predsednika Jedličku je u pohodu na Liberland prošle nedelje uhapsila hrvatska granična policija, prenoćio je u pritvoru i platio novčanu kaznu. Isto se dogodilo i nekolicini njegovih sledbenika koji su se uputili na piknik.

Sve je ostalo na nivou vica i dobrog političkog marketinga, čak i kada je Jedličku privela hrvatska granična policija. On sam je zadržao zdravu dozu humora kada je opisivao svoje jednonoćno iskustvo u pritvoru (odmorio se, nije morao da se javlja na pozive i odgovara na mejlove, upoznao se s ljubaznim hrvatskim policajcima i prekršajnim sudijom).

Ali smrtnu ozbiljnost svemu dao je jedan hrvatski analitičar na portalu „Indeks”, koji je ovaj idealistički projekat odmah doveo u vezu s dnevnom politikom u balkanskom maniru teorije zavere, tvrdeći da taj cirkus ugrožava hrvatsku teritoriju. On je u svom tekstu dokazivao tezu da ideju Liberlanda može vrlo lepo da iskoristi jedna druga politička ideja – velikosrpska.

„Kako ćemo u ovom osvrtu pokazati, Liberland može biti iskorišćen od strane službene srpske politike, koja se i dalje trudi da nam mazne deo državne teritorije”, napisao je ovaj analitičar.

Tu smo već na terenu višedecenijskog problema razgraničenja Srbije i Hrvatske na delovima 145 kilometara duge granice. U medijima, i s jedne i s druge strane, problem oko toga čije su Vukovarska i Šarengradska ada (na kojima nema niti jednog stanovnika, osim kada tu pristanu ribari) poprimio je razmere višedecenijskog spora između Kine i Japana oko nenaseljenih, ali naftom i gasom bogatih ostrva u Istočnom kineskom moru.

Tog problema sete se s vremena na vreme i hrvatski političari. Pre pola godine hrvatska ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić prvo je govorila da će se Hrvatska pobrinuti da Srbija ispuni sve kriterijume na putu do EU, uključujući i sporno pitanje razgraničenja, da bi nešto kasnije, kada je u posetiti Zagrebu bio srpski kolega Ivica Dačić – ublažila retoriku.

U zatišju ovog spora, dok se još ne zna da li će se on rešavati dogovorom ili međunarodnom arbitražom, hrvatski analitičar je oživeo sporenje da li će granica ići sredinom Dunava, kako predlaže Srbija i kako od 1945. funkcioniše granica, ili će se ustanoviti na osnovu katastarskih knjiga, kako želi Hrvatska i kako je zabeleženo u katastarskom premeru iz 1878. godine, to jest y doba Austrougarske monarhije.

Srpski argument je da se u ovom slučaju poštuje međunarodno pravo i odluka Badinterove komisije iz 1991. godine da, u slučaju razgraničenja dve zemlje na reci, granica ide sredinom plovnog puta, kao što je važilo do raspada bivše Jugoslavije. Na taj način primenjuje se razgraničenje Dunava između Mađarske i Slovačke i Srbije i Rumunije.

Hrvatska se u okviru pretenzija na srpsku teritoriju u avnojevskim granicama ne odriče ni Vukovarske ni Šarengradske ade, koje su na srpskoj strani Dunava i bliže srpskoj obali nego sredini reke, niti delova opština kod Sombora, Apatina i Bačke Palanke.

Odajući priznanje srpskoj politici i diplomatiji, ovaj analitičar je konstatovao da se Srbija u sporu oko razgraničenja na Dunavu ponaša kao da njena teritorija sa hrvatske strane Dunava ne postoji. „Razlog zašto Srbija ne traži svoju teritoriju s naše strane Dunava je jasan – želi da se prihvati faktičko stanje, da Hrvatska počne tu teritoriju smatrati svojom, pa bi onda Srbija uredno hrvatsko zemljište sa svoje strane mogla smatrati svojim! I ’užicati’ ni manje ni više nego 10.000 hektara hrvatske teritorije!” Ovaj pravnik je uzeo podatak da srpski džepovi na teritoriji Hrvatske zauzimaju oko 900 hektara, mada članovi komisije koja se više od deset godina bavila ovim problemom tvrde da ima 2.500 do 3.000 hektara.

Dok se ovim pitanjem ozbiljno ne pozabave dve susedne države ili međunarodni arbitri, mnogobrojni komentatori na ovom hrvatskom portalu su pokazali da se može i duhovitije gledati na celu stvar. Jedan je predložio srpskom premijeru Aleksandru Vučiću da umesto „Beograda na vodi” sprovede akciju „Hrvatska pod vodom”, to jest da „uhvate i naplave Dunavom svih 11.000 hektara ’lijepe njihove’ u našoj, pa da imaju onda po katastru šta hoće, sve u skladu sa našom starom dobrom tradicijom inata i crkavanja komšijske krave”. Drugi je primetio da je „Srbe oduvek izjedala ljubomora prema atraktivnom hrvatskom teritoriju”, a bilo je, naravno, i onih koji su se ozbiljno i uvredljivo upustili u internet raspravu. Pokušavajući da relaksira atmosferu, jedan je od njih zaključio: „Dogodine u Liberlandu!”