„Biciklisti”

U politici, pogotovo u smutnim vremenima, principijelnost može biti otežavajuća okolnost, teg na nogama, a neretko i omča oko vrata. Nasuprot tome, odsustvo bilo kakvih skrupula („pragmatizam”) donosi lakoću i otvara prostor za gotovo beskonačne mogućnosti kombinovanja.

Dirljivo je gledati premijera kako se trudi da svakog živog inostranog sagovornika ubedi u iskrenost srpskog i svog ličnog evroopredeljenja, dok istovremeno na stub srama razapinje svoje domaće kritičare, pa i lokalne diplomatske predstavnike tih zemalja i zajednice čijem članstvu teži.

Sanda Rašković Ivić je, polazeći od svoje struke, to precizno dijagnostikovala kao „sindrom bicikliste”, pognutog napred, to jest prema „gore”, a koji grubo pritiska dole, na ono što je ispod njega. U nekom smislu, to se može smatrati metaforom čitavog savremenog sistema neoliberalnog kapitalizma. S tim da u uređenom svetu postoje neki mehanizmi (zakoni i institucije) koji „biciklistu” koliko-toliko obuzdavaju. I to je nevolja sa našim biciklistom. Manje je psihološka, a više sociološka i institucionalna. Naše bicikliste praktično nema ko da obuzdava. Pri čemu nije lako reći da li su u gorem stanju same institucije ili svest onih koji ih čine.

Doduše, izvestan korektiv može da predstavlja strani faktor, ali stranci – i jedni i drugi – ovde imaju svoju agendu, interese i prioritete. I naivno je očekivati da će među tim prioritetima sloboda govora, institucije i demokratija biti baš na prvom mestu. A i zašto bi kada to, čini se, nije previše važno čak ni za dobar deo srpske političke i  intelektualne elite.

U Srbiji, nažalost, postoje intelektualci, kako „patriote” tako i „demokrate”, koji veruju da bi sa ovom vlašću bilo sve u redu samo kada bi bili sigurni da će Vučić ostati na kursu i da neće – odnosno da hoće – još jednom „obrnuti ćurak”. Pa, ako ga (ne) obrne, ako proda PKB, „Telekom” i EPS onome kome treba, ako uvede (ili ne uvede) sankcije Rusiji i ako se dovoljno puta sretne sa Edijem Ramom i predstavnicima NVO sektora (ili ih pak lično ili preko ovlašćenih tabloida izgrdi) – onda je sve u redu. I može nastaviti sa koncentracijom vlasti i urušavanjem ostataka institucija, nacionalne privrede, državne suverenosti i kakvog-takvog reda. 

I baš na takvo stanje svesti nosilac vlasti i računa. Može i Parada ponosa i vojna parada. Može i potpisivanje IPAP sporazuma sa NATO-om. Mogu i vojne vežbe sa Rusima i manevri sa Amerikancima, Rumunima i Bugarima u kojima se uvežbavaju razne vrste „brzih odgovora” na pretpostavljenu „rusku agresiju”. Mogu i Briselski sporazum i rukoljubi sa Merkelovom i Hojzgenom, a mogu i tabloidna histerija i skaredne foto-montaže protiv stranih ambasadora. Sve može. I NATO, i rusofilija i rusofobija. Samo da se ne zadire u sistem lične vlasti i poslove bliskog okruženja. A onda će svako dobiti poneku simboličku satisfakciju. I tako on naizmenice skuplja aplauze i „enveoovaca” i „patriota”, a da ih, i jedne i druge, drži u džepu i povremeno huška jedne na druge, navodi da se međusobno bore za njegovu naklonost.   

Nasuprot toj školi mišljenja, dosta ukorenjenoj u ovdašnjoj političkoj čaršiji, pa i jednom (gorem!) delu srpske političke tradicije, verujem da je ipak bolje da vladaju institucije i zakoni nego „najbolji čovek”. (Pogotovo što se uvek može postaviti pitanje da li je taj „najbolji čovek” zaista tako dobar i neće li se promeniti, to jest prozliti i pokazati svoju pravu ćud, onda kada se dokopa apsolutne vlasti.) Argumenti za ovu tvrdnju stari su oko dve i po hiljade godina i nisu izgubili na svojoj aktuelnosti. Jedino što ih neki ljudi i narodi povremeno zaborave, pa posle mukotrpno plaćaju i uče istu lekciju.

Zato je, između ostalog, slučaj Saše Jankovića tako egzemplaran i važan. Mnogo je važniji od – inače nimalo nevažnog – konkretnog povoda i lične sudbine zaštitnika građana. I zato mislim da bi upravo Janković trebalo da insistira da se čitav slučaj obnovi, da se zvanično oglase policija i tužilaštvo, da se utvrdi da li ima bilo kakvih novih elemenata koji bacaju drugačije svetlo na tragičan događaj od pre skoro četvrt veka, u kojem je stradao njegov prijatelj. Pa ako tih elemenata ima, neka snosi punu moralnu i materijalnu odgovornost. A ako ih nema, da se to jasno i glasno kaže – a ne da se pričom o „zastarelosti” zapravo prikrivaju oni koji su aferu lansirali, a nad Jankovićevim ostavlja da lebdi večna senka sumnje.

Ali, isto tako, i još važnije, ombudsman je, po funkciji, dužan da smesta pokrene istragu o tome kako je došlo do ove kampanje prema „građaninu Jankoviću”. A naročito kako je i po čijem formalnom ili neformalnom nalogu njegov dosije kliznuo iz mesta na kom se nalazio, ko je kopao po njemu i ko ga je doturio određenim medijima. I tu ne sme biti nikakvog zataškavanja ili izuzetka u smislu, „da se ne radi o meni, ja bih zatražio itd.”. Obavezan je da to traži i da na tome insistira. Upravo zbog odbrane elementarnih principa i očuvanja kakvog-takvog poverenja u državu i njene institucije. Tačnije, upravo zbog onoga zbog čega je u njegovu odbranu, a na užas i iznenađenje raznih „biciklista”, poslednjih nedelja stalo – za srpske prilike – tako mnogo tako različitih ljudi, nezavisno od njihove političke ili ideološke orijentacije.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”