Halidov Hasan

Sredinom aprila za predsednika Sabora Islamske zajednice BiH izabran je Hasan Čengić, a to bi, po ocenama upućenih u Sarajevu, moglo da dovede do radikalizacije ne samo Islamske zajednice nego i SDA, pa i bošnjačke politike u celini.

Najšira javnost, pogotovo izvan Bosne, odavno je zaboravila ime jednog od osuđenih na „Sarajevskom procesu”, najmlađeg među osnivačima SDA u Cirihu, ratnog logističara Armije BiH itd. A i u sarajevskoj štampi poslednjih 20 godina spominje se mahom u kontekstu ratnog transfera stotina miliona dolara, koji su, kao podrška islamskih zemalja, stizali u Bosnu. Hasan je bio taj koji je keš iz Beča nosio, što u Visoko svome babi Halidu za nabavku oružja, što u Sarajevo Aliji za ostale troškove, i to po ekskluzivnom ovlašćenju predsednika Predsedništva BiH.

I pored takvih referenci, ili baš zato što su takve, Hasan Čengić ni pre ni tokom rata nije imao istaknute ni partijske ni državne funkcije, a prva posleratna, zamenika ministra odbrane BiH, bila je i poslednja. Sklonjen je na intervenciju SAD zbog iransko-bošnjačkog kampa za obuku terorista u Pogorelici. Naredne dve decenije Hasan se povukao na poziciju šefa komisije za bezbednost SDA i u forume Islamske zajednice, te fokusirao na tranzicioni biznis u okviru porodičnog klana sa već pomenutim babom Halidom zvanim Hadžija na čelu, što u lokalnom žargonu znači big bos.

Direktni potomak begova Čengića, velezemljoposednik i naslednik Čengića-kule, stari Halid-beg se iz rodne i rezidencijalne Ustikoline pored Foče početkom rata privremeno preselio u Visoko, odakle je suvereno kontrolisao nabavku i distribuciju vojne opreme, uključujući i projekat visočkog aerodroma. O menadžerskom talentu i begovskom autoritetu starog Čengića, koji je pre rata bio formalno prijavljen kao magacioner, a završetkom rata opet samo formalno dobio čin generala Armije BiH, svedoči ratni slogan: „Što god ne može dedo Alija, može hadžija Halid”.

Uz podršku moćnog i imućnog oca i mnogobrojnih dobro raspoređenih Čengića, samouvereni i uporni Hasan je još kao mladi hodža dobio posao u uticajnoj zagrebačkoj džamiji, odakle se pred rat politika muslimana u Bosni preusmeravala od Srbije ka Hrvatskoj. Iako se na suđenju na „Sarajevskom procesu” predstavio kao duboki vernik bez ostatka („Islam je moje biće, moj oblik postojanja, u duši i životu”), Hasan Čengić ponajviše odgovara profilu „novih muslimana”, koje je bivši reis Cerić opisao kao suprotnost pomirljivom rahmetli Sulejmanu Tihiću – tipičnom predstavniku „starih muslimana”, koji su zbog svoje dobrote i naivnosti bili večite žrtve zlih komšija. Protivnici za Hasana Čengića kažu da je „incidentan, destruktivan, pun neartikulisane energije, lider ’iz senke’ jastrebova u Islamskoj zajedici i SDA, koga ni Alija nije mogao uvek i u svemu da kontroliše”. Sam Izetbegović znao je reći: „Gde Hasan prođe tu trava više ne raste.” („Dani”, 30. novembra 2007)

Kao „novi musliman” Hasan se nikada nije odrekao ambicija da se popne na vrh ne samo verske, nego i stranačke i državne hijerarhije u Bošnjaka. A prema njegovoj, kao i Cerićevoj, Zukorlićevoj i Muderisovoj (Nezim Halilović, imam Islamskog centra „Kralj Fahd” u Sarajevu) „bliskoistočnoj percepciji” preklapanja ta tri nivoa, sa primatom onog prvog – verskog, Hasan je izborom na čelo Islamske zajednice već napravio prelomni korak. Kako piše „Slobodna Bosna” (16. april), on je novim statutom već dobrano razvlastio reis-ul-ulemu Huseina Kavazovića, a „Dani” (17. april), uoči izbornog kongresa SDA, citiraju njegovu raniju izjavu da „predsednik stranke treba da bude onaj ko će je dovesti na vodeću poziciju ne samo kod Bošnjaka nego i u BiH, kao što je bilo 1990”.

Nije objasnio kako SDA može da bude „vodeća u BiH” pored entitetskih stranaka u RS i „HB” i pariteta u zajedničkim organima, ali podsećanjem na 1990. očito aludira na majorizaciju kao pravo rešenje za bosanske nemuslimane. Indikativno je da je uspon Halidovog sina zabrinuo čak i radikalnog sandžačkog muftiju Zukorlića („Neka je Bog u pomoći reisu Kavazoviću!”), a pogotovo umerenog Safeta Softića, ekspredsednika Sabora Islamske zajednice („Bakir Izetbegović neće imati većeg neprijatelja u SDA od Hasana i mogu se očekivati veliki potresi u stranci”). Kao da se ne samo oni pribojavaju da ovaj militantni hodža pretenduje da nasledi Aliju, kao verski, stranački, nacionalno i politički prvi u Bošnjaka. I to u momentu kada je islamski terorizam prešao prag bosanskih vrata, a SAD, možda, više neće biti spremne da na to gledaju kroz prste.

Na kraju, nešto što se naizgled ne uklapa u čitavu priču. Kada je 1945. Ozna u Podrinju hapsila „četničke jatake”, Halid Čengić je pred kuće bez hranitelja ostavljao vreće brašna iz svog mlina i srpsku nejač spasavao gladi. Dobro delo je zapamćeno pa su potomci sve do rata znali „na mobu” da rade na njegovom imanju, a od Halidove familije iz Ustikoline niko nije stradao u ratu 1992–1995. Ipak, vremena menjaju običaje. Pošto je prema Holbrukovoj mapi Ustikolina, zajedno sa Fočom, bila ucrtana u RS, Hadžija je zakleo Aliju da se ne vraća iz Dejtona bez Čengića-kule u Federaciji. I granica je pomerena. Halid-beg je očito procenio da će se ubuduće mirnije živeti „pored” nego „zajedno”, a Hasanu je prepustio da njihov deo uredi po islamskom adetu. Da li će se „sin razmetni” zaustaviti samo na kantonima sa bošnjačkom većinom?

Profesor univerziteta